Јован Ристић, рођене је 4. јануара (или 13. фебруара) 1899. у Крагујевцу. Политичар, државник и историчар. Спада у ред највећих државника и научника Србије 19. века. Био је човек импресивне интелигенције, велика персона у српској политици у 19. веку. Био је једини српски дипломата који је могао равноправно да разговара са европским дипломатама. Рођен је, у сиромашној породици, од оца Ристе и мајке Марије. Рано је остао без оца, а у свом "Тестаменту" Ристић је писао: "Изнад свега сам осећао потребу да се повинујем Божјем провиђењу, захвалан што ме је извукао из сиромаштва и извео на пут на којем сам у грађанском животу и државним положајима могао да заузмем одређено место и под тешким околностима зарађујем за живот."
Пошто је дипломирао на београдском Лицеју стипендијом српске државе 1852, стекао је звање доктора филозофије на Хајделбергу. Потом је наставио студије на престижној париској Сорбони. У Немачкој је студирао код прослављеног историчара Леополда фон Ранкеа, и после студија намеравао је да каријеру настави као историчар. Али, није успео да добије место професора историје на београдском Лицеју.
Гарашанин је послао Ристића у Српско посланство у Цариграду 1861. Био је то почетак његове успешне дипломатске каријере. Интелигентно је разговарао ц Турцима, и 1867. успео је да издејствује укмдање њихових тврђава у Србији. Дакле, он је кључна личност у дипломатији, у другој половини 19. века: преговара око ослобађања од турске доминације и стварања српске државе. Вративши се у Београд, постављен је за министра иностраних дела. Постаје један од најмоћнијих људи у српској политици од 1868. до 1893. После убиства кнеза Михаила, маја 1868, он је довео кнеза Милана из Париза, када је овај имао 14 година. Ристић је два пута био регент: кнезу Милану и краљу Александру. Зато је имао много кључних рола у Србији, практично, он је имао моћ, био је сива еминенција.
Био је редовни члан Српске краљевске акдемије (данас САНУ) и једно време њен председник 1899. Умро је 23. августа 1899. у Београду.