Др Душан Поповић (Рума, 1. октобар 1877 - Париз, 25. јун 1958) - адвокат, политичар, посланик Хрватског сабора, важна карика Хрватско-српске коалиције.
Гимназију је завршио у Осијеку, а правни факултет у Загребу. Отац му је био угледни правник и септемвир, члан Стола седморице. После завршених студија запослио се као приправник у адвокатској канцеларији Васе Ђурђевића, а стаж завршио у канцеларији адвоката Др Александра Рокнић у Сремској Митровици. Ту је 1904. године отворио самосталну адвокатску канцеларију. Добро образован, са широким духовним хоризонтима, дошао је на глас као врстан адвокат који је убрзо ушао иу политички живот, везујући се за идеје које је заступала Хрватско-српска коалиција. Године 1906. постао је члан Хрватског сабора, а за посланика је изабран на листи Хрватско-српске коалиције у изборном срезу Моровић у Срему. Од тада па све до 1913. године, био је стално биран за посланика у Моровићком и сремскомитровачке срезу.
Као адвокат је радио у Загребу од 1910. године до Другог светског рата. Врхунац политичке каријере домашио је до Првог светског рата. Први светски рат затекао га је у Загребу као посланика у Хрватском сабору и као делегата у заједничком Угарско-хрватском сабору у Будимпешти. Са добрим личним везама у мађарским политичким круговима, био је веома заслужан што је Хрватско-српска коалиција успела да одоли политичким нападима екстремне деснице у Хрватској, махом франковаца који су коалицију стално оптуживали због велеиздаје, служећи се притом чак и денунцијације. Почетком рата био је ухапшен због недозвољених политичких радњи, са циљем да га уклоне из јавног живота и ослабе Хрватско-српску коалицију. Ослобођен је захваљујући посланичком имунитету.
Истакао се као бранилац у политичким процесима који су се низали са циљем да се разори Хрватско-српска коалиција. У Велеиздајнички процесу у Загребу 1908. године је бранио оптужене Србе доказујући да је оптужница заснована на фалсификованом тумачењу историје. Доказао је да не постоји дело великосрпске пропаганде за коју су оптужени одговарали. Исход овог процеса представљао је велику срамоту за противничку страну, а углед Хрватско-српске коалиције остао је неокрњен.
Запажена је и његова улога као браниоца у процесима који су вођени у Загребу 1910. године против Др Срђана Будисављевића, Др Лазе Поповића, Др Милана Метикоша, Милана Тодоровића и Ђорђа Гавриловића.
Посебни значај је имао у чувеном бечком Фридјунговом процесу, који се завршио потпуним дебаклом државне оптужнице, која се заснивала на лажним документима којима се служио бечки историчар Фридјунг. Био је то скандал аустријске државе који је озбиљно уздрмао њен међународни углед и темеље њеног правосуђа.
После Првог светског рата повукао се из политичког живота нове државе, посветивши се адвокатури. Последњу деценију свога живота провео је у Београду, проучавајући старе историјске изворе, а посебно "Летопис попа Дукљанина". Своје резултате објавио је у обимној књизи „Прилози читању и разумевању разних старина“ (Београд, 1957) коју је штампао о свом трошку.

почетак
назад