Марко Миљанов Поповић Дрекаловић, рођен је 24. априла 1833. Народни књижевник, војсковођа и војвода из племена Кучи. Нуђена му је и кнежевска титула али је одбија. Свој књижевни рад сматрао је својим посљедњим и главним животним задатком. Написао је дела Племе Кучи, Живот у обичаји Арбанаса и Примјери чојства у јунаштва.
Као Куч мрем прилично срећан,
а као Србин несрећан и незадовољан.
(Марко Миљанов)
Војвода Марко Миљанов је научио да пише тек у старости пошто су скоро све тадашње војводе из Црне Горе биле неписмене, као и у Србији у Милошево доба. Написао је неку врсту мемоарског казивања без иједне речи о њему самом, о оном што је он чинио и што је, несумњиво, предмет једног дела српске националне историје.
Његов није био велики стваралачки и филозофски дух попут Његоша. Није био ни писац-стваралац у правом смислу. Народни човек у најбољем значењу, мудра глава и разборит родољуб, сам собом пример јунаштва и честитости, он се прихватио писања не само да - као што он каже - забележи оно што не треба заборавити, што би било грех заборавити о његовом племену и о људима и јунацима из његовог краја, него и да да моралну историју и да, по своме искуству ратника, војсковође и народног предводника и човека, поучи и подстакне на добро. Није писао "уметиичко" дело већ је ишао директно у историју, у збивање, ишао непосредно у догађај и у том догађају остајао све време. Он много држи до истинитости својих примера, не измишља и не додаје, не обухвата цела збивања, целину догађања, већ само вади поједине тренутке.
Он није правио књижевност, није био познавалац ниједне литерарне школе и није га збуњивала ниједна учена филозофија. Он није давао "слике из живота", још мање реалистичке документе или романтичарски идеализозане личности. Остајући увек на врелом трагу историје и непосредних животних збивања, давао је моралне обрасце и моралне историје.
У историјским казивањима није ништа "заборавио". Цела невероватно тешка, крвава историја његовог племена врила је непрекидно у њему, у његовим памћењима, у његовом духовном суштаству и у његовим осећањима. Он и неће друго него да исприча стварне, истините догађаје. Онде где сам није био очевидац, често се позива поименце на људе који су то својим очима гледали или који су то причали: "Ово је Ново Мушикин прича, ка је ту био", или:" ... то је у историју и народне песме записано". Народна песма му је исто што и историја. И народна песма, као и историја, "записује" догађаје, људе и њихова дела.
Поступајући строго по моралном кодексу да јунаци "треба да чине добра и да не зборе о њему", јер је "то народње да о њему говори и располаже, а рукочинац не сме свој рад увеличават' причом нако да га брља", он није нигдје говорио непосредно о себи, а камоли да је гдегод покушао да своје дело или своју личност "увелича". Његово књижевно дело, узето у целини, није ништа друго него оно што је био он сам, главом и духом и срцем својим.
За њега је част имала цену и била част само онда кад се могла одупрети злу у човеку и злу око човека, одупрети оскудици, курјачкој глади, насиљу власти и бешчашћу силника, примамљивости титула и опачинама властољубља, плиткоумности привилегија и брзоплетости сујети.
Сиромашно сеоско чобанче постало је војвода. Нуђена му је и кнежевска титула. У једној средини где је корен купусне трске понекада значио имање, где се за добар гуњ или за малу пушку залагала и људска глава, он је оставио војводовање, почео да учи азбуку да би могао да прича, да пева, на свој особит начин, о части и о чојству. Тим појмом писац обухвата све, или скоро све оно што сачињава морално биће човеково. Сва друга осјећања подређена су осећању части. Њој је подређено и јунаштво. Човеку који је већи део живота провео у хајдуковању и ратовању јунаштво постаје морална категорија само када је оно чојско, кад је човечно, кад се ни при најтежим одлукама не огрешује о част и о оно што чојство намеће и тражи од правог витештва. У свијету из кога је извадио своје примере чојства и јунаштва, јунаштво, смелост, прегалаштво, рескирање главе нису биле нимало усамљене појаве: одбранити се, осветити се, прочути се, па чак и прехранити се злих година, а њих је било доста, - за све то требало је имати смелости, много смелости и јунаштва. Јунаштво је врло често било једини начин одржавања живота.
Јунаштво је за њега јунаштво само кад има неки племенитији, виши циљ, кад је атрибут људскости и људске части. "Радије сам погинути главом, но образом", врло је честа мисао код Марка Миљанова, што би говорило само о високом култу који је част имала и код писца и код личности које су носиоци његових примера. Умро је 1901.