Милорад С. Поповић Шапчанин, књижевник и културни посленик, рођен је у Шапцу, 7. јула 1841. од оца Саве, учитеља, судије, књижевника и преводиоца, и мајке Јелисавете. Своје једино књижевно дело, Сад изображених умова, објавио је још давне 1833. Основну школу завршио је у Иригу, а гимназију је похађао у Новом Саду и Сремским Карловцима.
Прву службу добио је у Шапцу, 1861. где ради као практикант, а затим као писар Шабачке конзисторије. Од 1865, он је учитељ цртања и лепог писања у Шабачкој гимназији.
Као песник, огласио се у Новаковићевој Вили, 1865-1866. Његове песме дошле су и до руку Кнеза Михаила, који одмах нареди да се песник доведе у престони Београд. Ту је, 1866, постављен за писара у Министарству приосвете, где у служби брзо напредује. Од јесени 1870. готово годину дана је провео у Немачкој, Аустрији и Швајцарској, изучавајући организацију и уређење основних и средњих школа. Мимо протокола, посебно га је интересовао позоришни живот ових земаља.
У јулу 1868, изабран је за секретара новооснованог Позоришног одбора, који је имао задатак да афирмише позоришну уметност у Београду и Србији. Године 1877, поверена му је дужност управника Народног позоришта, али се ту задржао само седам месеци. Но, 1880. поново је постављен за управника Народног позоришта, где је остао до 1893. Дужност драматурга тада је обављао Милован Глишић. Били су идеалан тандем. Своју другу прилику да се искаже у улози управника, Милорад је искористио на најбољи могући начин. Био је потпуно повећен позоришном раду. У периоду од 1880-1890. Позориште је припремило 29 нових српских драма и 152 стране, преведене.
На функцију администратора Краљеве цивилне листе и крунских добара, прешао је 1893. и ту је остао до краја живота.
Оженио се Милком, сестром књижевника Лазе Лазаревића, 1866. Имали су четворо деце, али је двоје умрло у првим животним годинама.
Био је члан Либералне странке, али се политиком није активно бавио. Кад се у крилу либерала појавила Напредњачка странка, политику је потпуно напустио.
Испољио се углавном у три ообласти: као вредан државни чиновник, веома агилан културни посленик и запажени књижевник.
На књижевном пољу, писао је песме, приповетке, романе, драме и путописе. Наводимо прва издања његових дела: Песме (1863), Песме (1866), Приповетке (1877), роман Хасанага (1879), Приповетке (1879), путопис С Дрине на Нишаву (1879), епски спев Невеста Љутице Богдана (1880), збирка песама Жубори и вихори (1883), позоришна слика Милош у Латинима (1886), епски спев Монах (1887), Приповетке (1887), роман Сањало (1888), историјски позоришни комад Задужбина (1893), Последње приповетке (1902), Целиокупна дела Милорада П. Шапчанин, која је, у пет књига, приредио Урош Џонић, од 1929-1932.
Преводио је Шилера, Гетеа, Блументала, Гајбела, Хајнеа, Уланда, Баденшета, Шелија, Шекспира, Тенисона, Игоа, Беранжеа, Стодарда, Поа, Пушкина, Љермонтова, Кољцева и Возова.
Умро је у Београду, 14. фебруара 1895.