Константин Коча Поповић, рођен је 14. марта 1908. у Београду у имућној породици. Као дечак једно време је живео у Швајцарској. Гимназију је завршио у Београду, а затим је отишао на одслужење војног рока у војсци Краљевине СХС. После завршетка служења војске поново одлази у Швајцарску, па затим у Француску где студира на Сорбони филозофију и апсолвира у Паризу 1932. године, где се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. бавио се публицистиком и књижевношћу. Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свет и определио се за раднички покрет. У војсци СХС је због тога био доста прогањан. Иначе, у Краљевини завршио је школу резервних артиљеријских официра у Сарајеву 1927. Исте године је произведен у чин артиљеријског потпоручника. У комунистичку партију је примљен 1933. после чега је још интезивније наставио своју револуционарну делатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.
За време НОР-а, па и после њега, увек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог заседања (1942), а председништва АВНОЈ-а од Другог заседања 1943. Био је посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине Србије. Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953. када је своју дужност препустио још једном прослављеном генералу, Пеку Дапчевићу. После завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима. Од јануара 1953. до 1965. био је члан Савезног извршног већа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима земље са многим земљама света. Учествоаво је као шеф југословенских делегација на заседањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције много је допринео повећању угледа и афирмација Југославије у свету. У 1966. и 1967. био је потпредседник Републике. За члана ЦК СКЈ биран је на 6, 7. и 8. конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на 9. Конгресу изабран је за члана сталног дела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора Савеза удружења бораца НОР Југославије од 1966. до 1982.
Мало је познато да се, за време студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је уметнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста. Са Ваном Бором, Робером Десносом (Роберт Деснос) и другим уметницима окупљеним око париског часописа Ревуе Ду Цинeма (бр. 3) 1929. потписао је протест "Човек од укуса". Писао је филмске критике и за лист Парис Соир. Био је сарадник београдског часописа 50 у Европи. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника манифеста. Године 1931. са М. Ристићем објавио је књигу Нацрт за једну феноменологију ирационалног. 1931-1932. сарађивао је у часопису Надреализам данас и овде.
Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија "За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије" (1949), "Белешке уз ратовање" (1988) и "Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде" (1946).
Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. после догађаја у Хрватској и Србији. За живота био ожењен. Деце није имао. До краја живота живео је у Београду где је и умро 20. октобра 1992.