Живојин Павловић, рођен је 15. априла 1933. у Шапцу. Детињство је провео у многим градовима Србије и Војводине, а највише у селу Вратарници код Зајечара. Са 19 година почео је да пише о филму и уметности за београдске новине и часописе. Дипломирао је декоративно сликарство на Академији Примењених уметности у Београду. Са 25 година режирао је свој први аматерски филм ,,Љуба Поповић", 1958. Три године касније завршио је свој први играни филм ,,Живе воде" из омнибуса ,,Капи, воде, ратници" (1962). За овај филм, Павловић је добио прву од многобројних награда (специјална награда жирија на филмском фестивалу у Пули). Награда филмских критичара на фестивалу у Катарги 1965. године за филм ,,Непријатељ" била је прва међународна награда коју је добио.
У 30. години објавио је прву збирку приповедака, ,,Кривудава река" (1963). Његов први роман, ,,Лутке" објављен је 1965. за који Павловић прима прву од многобројних награда за креативно списатељство (награда ,,Исидора Секулић") 1967.
Снимио је 15 филмова и објавио 32 књиге.
Његови филмови су препозатљиви како по изразу тако и по тематици коју обрађује. Углавном су то социјалне драме, са главним ликовима неприлагођеним друштву у коме живе и друштвеним приликама који владају; филмови са изразито критичким ставом. Након филма ,,Заседа" (1969) био је жестоко критикован од стране званичних власти Југославије, тако да је једно време био у могућности да ради једино у Словенији.
Ретроспективе његових филмова организоване су у Пезару (1983), Ларошелу (1985), Паризу (1986, 1990), Монтпелијеу (1990) и Стразбуру (1991).
Као глумац, појављује се једино у филму ,,Национална класа" Горана Марковића, у више него споредној улози која траје свега неколико секунди.
Био је Редовни Професор Факултета Драмских уметности у Београду.
Његова ћерка Милена Павловић данас је позната српска глумица.
Као што је то био за живота, и постхумно је један од најплоднијих српских писаца. Најубедљивија потврда тога је, јануара 2006. објављених шест томова његовог ,,Дневника" у издању новосадског ,,Прометеја" и београдског ,,Подијума". Обимом (од око 2 500 страница) и ширином временског распона (1956-1993) ти дневнички записи - насловљени као ,,Изгнанство И- ИИ", ,,Испљувак пун крви" и ,,Диариум И- ИИИ" - превазилазе све што је у том жанру код нас до сада написано и објављено. А што је посебно занимљиво, ни са ових шест књига дневнички опус Живојина Павловића још није комплетиран пошто су, поред оних раније објављених: ,,Белина сутра", ,,Флогистон" и ,,Откуцаји срца", јавности остали недоступни дневници исписани после 1993. Они тек чекају издавача, обједињени у целину под насловом ,,Трагови бога Марса". Умро је у Београду 29. новембра 1998.