Растко Петровић, рођен је 16. маја 1898. у Београду, у познатој породици; отац Мита, историчар и скупљач грађе из економског и политичког живота Србије у ЏИЏ веку и аутор књиге Финансије и установе обновљене Србије; мајка Милева, рођена Зорић, нећака познатог војвођанског политичког трибуна Светозара Милетића. Мајка му рано умире и Растко се развија под бригом својих многобројних и образованих сестара.
Књижевно дело Растка Петровића, заједно с делом других авангардних писаца после првог светског рата, нераскидиво је везано за почетак и процват наше модерне књижевности. Растко Петровић је целом својом књижевном и животном активношћу изражавао дух побуне и протеста свога времена против превазиђене, академизоване старе поезије и конзервативног књижевног мишљења и укуса, истовремено нудећи нове књижевне облике и садржаје за изражавање богатог сензибилитета човека двадесетог века и његовог измењеног односа према свету и књижевном делу. Раном поезијом и прозом, књижевном и ликовном критиком и есејистиком, сарадњом у књижевном животу, он је револуционисао уметничку свест средине и времена у којима је деловао, стварајући тиме и реалне услове за покретање и еволуције културне и друштвене свести. У првим годинама након првог светског рата, у "херојском добу нашег модернизма", његова уметничка личност је својим "каталитичким даром" како за њу каже Станислав Винавер, заиста зрачила у тадашњој књижевности, а осећањем за поетске вредности откривала је и будила поезију свуда око себе. Као један од најрадозналијих и најобразованијих младих песника своје генерације, он је био заинтересован за нове тенденције не само у књижевности, већ и у свим осталим уметностима, нарочито у сликарству. Лично је познавао већину тадашњих модерних уметника Београда, Загреба, Париза; сусретао се с Бретоном, Елијаром, Супоом, Пикасом, Ернстом и другима; био је велики поклоник Аполинерове поезије и прозе и његових књижевних идеја, такође и Ревердијевих ставова о поезији и језику. Сматра се у данашњој књижевној критици претечом нашег надреализма, као што се и Аполинер сматра претечом француског. Дао је у то време оригинална тумачења народне уметности и реалних стваралачких веза које постоје између ње и модерне уметности с почетка двадесетог века, није му било страно ни психоаналитичко тумачење књижевности ни утицај подсвесног на њу, ни роман тока свести, ни асоцијативна проза, ни други модерни поступци у књижевности и књижевној критици у привих неколико деценија двадесетог века. Једнаке подстицаје за стварање налазио је и у животу и у уметности.
У првим годинама своје књижевне активности, Растко Петровић је оставио нашој књижевности, поред бројних песама, приповедака, критика, есеја и путописа и неколико књига које се налазе у самим темељима нашег модерног израза и мишљења, прозну књигу Бурлеска господина Перуна бога грома, збирку песама Откровење, путопис Африка, књигу лирске прозе Људи говоре. После његове смрти (у Вашингтону, 1949) објављени су у посебним књигама његови романи Са силама немерљивим и Дан шести, затим збирка песама Поноћни делија, највећим делом писана у Америци, једина његова драма, Сабињанке, као и многи есеји, путописи и критике...
1905. започиње и доцније завршава основну школу у Београду, као и ниже разреде гимназије. 1915. са народом и војском прелази Албанију. У току прелажења води дуге разговоре с песником Милутином Бојићем. О том времену говори: "Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи и где се грејао уз туђе плећи и гледао лица која је јуче поштовао како се гадно свађају о мало места крај ватре. Сви закони социјални овде су били раскинути ... То је био повратак племенским пећинским уредбама човека. Он се толико пута тад грозио и увек је хтео да живи. Тек тад почео да пише песме, и да му се свака реч коју изговори учини страховито скупоценом." 1916. Одлази у Француску са осталим српским ђацима. Наставља школовање на југу Француске, а затим у Паризу, где доцније полаже и матуру.
1917. Објављује прву песму у Крфском забавнику, који уређује критичар Бранко Лазаревић: "Био је још увек деран кад се нашао у францускоме колежу, страховито волео небо и поштовао једино словенство. Усамљеност. Далеко од родитеља. Бодлер, Верлен, Верхарен, Достојевски ... Немци пред Паризом. Ноћно бомбардовање ... Роман који се пише и који никад није довршен. Напуштање колежа. Шетња по Паризу. Библиотеке. Велике и бучне сунчане недеље." 1919. Уписује се у Паризу на Правни факултет. Истовремено студира књижевност и историју уметности. Долази за кратко у Београд. 1920. Враћа се у Париз. Све више улази у париске уметничке и књижевне кругове, упознаје најзначајније модерне песнике и сликаре. Пише песме, приповетке, приказе сликарских изложби и објављује их у часописима и листовима у земљи. Пише Бурлеску господина Перуна бога грома, своју прву књигу, и годину дана доцније објављује је у Београду. "Сваки дан са људима који су такође песници, кафане, купање на Сави, огромно одушевљење што се има с ким радити. Штампање књига, песама, часописа." 1922. По завршетку Правног факултета у Паризу коначно се враћа у Београд. Путује поново по Србији, Македонији, Далмацији, Црној Гори. Пише песме за књигу Откровење, која излази крајем године. 1926. Одлази као дипломатски службеник у Рим, одакле путује по Италији и посећује Шпанију, Турску, Француску. 1927. У Српском књижевном гласнику објављује у наставцима роман "Са силама немерљиви". 1934. Завршава роман "Дан шести", али му га Геца Кон не објављује због сувише мрачне слике о преласку српске војске и народа кроз Албанију. У Политици сарађује с ликовним критикама под псеудонимом Н.Ј. (нисам ја). 1935. Одлази у Америку, најпре у Чикаго као вицеконзул, а затим у Вашингтон као секретар посланства. Путује по Сједињеним Државама, Канади, Мексику, Куби. Не сарађује у нашим књижевним часописима. 1945. Жели да се врати у домовину, али од некадашњих пријатеља не добија подршку за повратак. Остаје до краја живота у Вашингтону.
Умро је 15. августа 1949. од тромбозе срца, "од прскања дамара", у Вашингтону.