Васко Попа, рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
Прве песме објављује у листовима "Књижевне новине" и "Борба".
Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући "Нолит" у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958), Урнебесник (Београд, 1960), Поноћно сунце (Београд, 1962). У песничком зборнику "Од злата јабука" (1958) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику "Урнебесник" (1960), поетски свет песничког хумора и у зборнику "Поноћно Сунце" (1962), поетски свет песничких сновиђења.
Васко Попа је један од најпревођенијих српских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. год. основао је "Књижевну општину Вршац" (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу "Слободно лишће". Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979.) у Новом Саду.
Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.