Светозар Прибићевић - рођен је у Костајници, 26. октобра 1875. Српски политичар, као студент у Загребу припада кругу напредне омладине. Своје политичке погледе изнео је 1897. у програмском чланку Мисао водиља Срба и Хрвата (у алманаху Народна мисао) у којем заступа гледиште да су Срби и Хрвати један народ.
Од 1902. уредник је Новог Србобрана, органа Српске самосталне странке. Учествовао је у оснивању Хрватско-српске коалиције (1905), те постаје вођа њеног српског крила. После иступања Фрање Супила из коалиције, Прибићевић је њен стварни шеф.
Његовом политичком угледу није превише наудило суђење тројици његове браће, Марку, официру, Валеријану (Васи), професору и Адаму Прибићевићу у монтираном издајничком процесу (1908), који се завршио дугогодишњим робијама за двојицу браће. Врло брзо, 1910. овај процес је обустављен, а учесници помиловани.
У време Првог светског рата води опортунистичку политику, али се пред слом двојне, Аустро-Угарске монархије прикључује Народном већу Срба, Хрвата и Словенаца и постаје његов потпредседник. Прибићевић игра значајну улогу у данима стварања заједничке југословенске државе.
Сматрајући да су Хрвати и Срби један народ, своју политичку активност усмеравао је на изградњу југословенског унитаризма, те се залагао за централистичко уређење државе. На тим концепцијама био је један од оснивача Демократске странке (1919) заједно са Љубом Давидовићем, Јашом Продановићем и дугима, и водио одлучну борбу против федералистичких снага, посебно против Стјепана Радића и његове Хрватске републиканске сељачке странке. У Краљевини СХС био министар унутрашњих послова (1919-1920) те министар просвете (1920-1922. и 1924-1925). Због неслагања са умеренијим делом вођства Демократске странке иступио из ње (1924) и са 14 посланика основао Самосталну демократску странку (СДС), која је истицала свој унитаристички и централистички програм.
Тада је са Николом Пашићем основао владу Националног блока која је бранила централистички Видовдански устав. Када је Пашић закључио споразум са Стјепаном Радићем (1925), Прибићевић је прешао у опозицију. Сматрајући да је његова подршка радикалима учврстила српску доминацију, он је после скупштинских избора 1927. повезао своју странку с Радићевом Хрватском сељачком странком (која је прешла у опозицију) и с Радићем створио Сељачко-демократску коалицију (СДК).
Тада почиње његова постепена трансформација: од поборника централизма постаје његов противник. У време Шестојануарске диктатуре интерниран је у Брус (Србија), а затам (1931) одлази у иностранство, где остаје до краја живота.
У емиграцији пише књигу Диктатура краља Александра (Ла дицтатуре ду рои Алеџанде, Парис, 1933), свој политички обрачун са краљем Александром, у којој се изјашњава за федерално и републиканско устројство Југославије. Своје ново стајалиште је изразио у Писму Србима (1933), у којем се залаже за споразум Срба и Хрвата на основу равноправности обају народа: "Сваки други пут и рјешење значило би вјечите трзавице, међусобне сукобе и ратове, који би се на крају катастрофално завршили за обоје..."
Пред крај живота наглашавао је и потребу стварања сељачко-радничког покрета.
Умро је у Прагу 15. септембра 1936.