Милорад Петровић Сељанчица - рођен 26. јула 1875. у Великој Иванчи, на падинама Космаја, где је завршио основну школу. Сем последњих десет година цео живот је провео на селу, где је за време свога учитељовања (Крчмари, Раниловић, Стојник, Младеновац-село).
Чувене стихове: Играле се делије, насред земље Србије, ситно коло до кола, чуло се до Стамбола
Стихови који су у Српској свечаној песми.
Написао их је управо он, Младеновчанин, песник, учитељ, српски ратник и на крају свога живота трагичар.
Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени.
Играле се Делије - музику је компоновао Божидар Јоксимовић 1919. Песма као да само понавља жеље српских ратника који су у Балканском рату кретали на Једрене, заузимали га и враћали се кући. Стари ратници причали су да им је много жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље све до Истамбула. Хтели су да се освете за петстогодишње робовање под Турцима. Та песма је прича за себе. Готово да се не мозе међу српским песницима наћи онај који је у оволикој мери, и овако успешно, "призивао" себи композиторе. Конкуренти Милораду Петровић Сељанчици би могли бити, у том погледу, Б. Радичевић, Ђ. Јаксић, Змај и В. Попа. Сви они су кудикамо значајнији од њега; ниједан, међутим, није певљивији. Певљивост се не може узети за ману када је о лирици реч. Поготово када је песник хтео, и успео, да је оствари. Сељанчица се лако пева . У прегледу "Српска кјижевност 1904. године" - пише како песник из Велике Иванче, Младеновац - "пева свеже, мелодичне песме, веома успеле одјеке лирских народних песама". Он није класик српског песништва, али јесте несумњива књижевна чињеница. Нико ко се у песништво иоле разуме не може га побркати с другим песником. Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху. Јесте, и остаје, трубадур у опанцима.
Он је аутор чаи и песама: "Јесен стиже дуњо моја", "Не лудуј Лело, чуће те село", или "Играле се делије"...
Јован Дучић у чланку објављеном у "Нашем Селу" (1929) истиче следеће:
"У Србији је држава сељачка, династија сељачка, војска сељачка, а сељачка литература под именом народних песама и народних приповедака дала је нама песницима све обасце фигура и метафора, савршен метар и ритам стиха, често чак и безазлене али лепе риме. Он што италијански писац учи из "Божанствене комедије" наш писац може, без сваког другог напора, да научи из раскошног извора те литературе које је дело нашег сељака. Мислим да нема примера сличног у историји ни једне друге расе."
Зар творац "Сељанчице" није најбољи пример за наведене ставове великог Дучића? Уосталом на то је још раније јасно указао и сам Јован Скерлић.
"Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Милорад Петровић је сеоски песник, као што је Јанко Веселиновић сеоски приповедач", стоји у "Историји српске књижевности" (Београд, 1914).
Тешко болестан, живећи у сталној беди и немаштини, умире на Михаиловцу код Београда 17. априла 1921. не дочекавши свој 46. рођендан.

почетак
назад