Стеван Петровић Книћанин, рођен је 15. фебруара 1807. у Книћу поред Крагујевца. - Међу ликовима из Револуције најмање је споран Стеван Книћанин. У Војводину је пошо као ратник, одолео је искусењима да се упетља у борбу за власт, његова неусрашвост уша је у легенду. Дошо је да се бори и борио се од лета 1848. до пролећ идућ године. Иако раније није ратовао, поготово не у равници, нити је учо војне шоле, одолевао је и пуковницима и генералима.
Његов логор Томашвац постао је неосвојива тврђва која је шитила тај део Баната и од Вршца и од Бечкерека. Одмах по доласку у Војводину предводио је напад на Белу Цркву, која тада није освојена, у септембру стиже све до Бечкерека, а почетком децембра код Томашевца са три хиљаде "својевољаца" одбија напад четвороструко јачих снага под командом Јована Дамјаница. О тој бици је у његовом некрологу написано: "Очевидци казују да без Книћанина стан би пао одмах после прве ватре: но српски јунак развио је ту лично надмоћје своје. Трчећи с опасног места на опасније тако је храбрио своје да је сваки од њих био Книћанин. Од оваког жестоког отпора устукне непријатељ; стан томашевачки остане незаузет, Банатска Војна Граница буде одбрањена и Книћанин прослављен".
Другог дана 1849. добија битку за Панчево против генерала Киша. У Велики Бечкерек улази 19. јануара, два дана касније у Стари Бечеј, 25. јануара у Врбас, 28. је у Кули. У Сомбор победоносно улази 12. фебруара. Неколико дана касније приморан је да се врати у Београд. Пошто су ствари у Војводини кренуле јако лоше, крајем марта Србија прекида политику немешања у унутрашње ствари других земаља и он је поново на бојишту, овај пут у Шајкашкој.
Овенчан славом, у домовину се вратио након пораза Мађара и слома Револуције, са чином народног ђенерала који му је доделио Рајачић. Жеља да након смрти Стевана Шупљикца буде проглашен за војводу у Војводини није му се остварила. Тај ћин је добио у Србији за Нову 1851. годину. Био је, записа један савременик, "мраморни стуб, можда на гдекојем месту јос мало и рапав, али чврст, јак, силан, поуздан". И још једно сведочанство: "Пред сам почетак боја седа на коња, запали чибук и одјаше лагано тамо где је најпогибаоније место. Око њега се слеже што је најодабраније и свак сада гледа једино да лицним јунаштвом обрати пажњу његову на себе. У таквим је тренуцима његов утицај био силан, неодољив... Најнеобичније, пак, дело јуначко показао је кад је на коњу лагано и пушећи дошао на сто корачаја пред непријатеља, разгледао све сто је хтео, избацио пистољ и лагано се вратио". Умро је 14 маја 1855. у Београду.