Сима Пандуровић, рођен је 14. јануара 1883. у Београду. Песник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. Јавио се са песмама почетком XX века са "песницима песимизма" (Милан Ракић Владислав Петковић Дис), под утицајем "проклетих песника" (Шарл Бодлер, Едгар Алан По).
Гимназију и филозофске студије је завршио у Београду и почео са службом као професор ваљевске и београдске гимназије. Први светски рат је провео у интернацији у Болдогасоњу и Незидеру, а по његовом завршетку био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке.
Рано је почео да пише песме, али истовремено је живео и радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис "Полет", затим са Дисом уређивао "Књижевну недељу", а после Првог светског рата основао је часопис "Мисао".
Његово књижевно дело је обимно и разноврсно: "Посмртне почасти", "Дани и ноћи", а 1910. је у Народном позоришту у Београду приказана његова драма "На згаришту", коју је написао са Костом Петровићем. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало у је сабране песме под насловом "Оковани стихови". По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом "Стихови". Последња његова збирка песама "Песме", садржи 109 песама које је он сам изабрао уз изаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано.
Његова дела из области књижевне критике и естетике су: "Огледи из естетике", "Разговори о књижевности", "Богдан Поповић". Пандуровић је много и успешно преводио Молијеровог Тартифа и Шекспирове трагедије и драме Хамлет, Ричард II, Хенрих IV, Магбет и краљ Лир, све са Живојином Симићем. Умро је 27. јула 1960.