Вељко Петровић, књижевник. Рођен је 23. јануара (4. феруара по новом). Свршио је гимназију у Сомбору, па је учио права у Будимпешти. 1906, пошто је апсолвирао, ступио је у уредништво загребачког "Србобрана". 1908. прешао је у Сремску Митровицу за уредника "Слободе", а 1909. у сарајевску "Српску ријеч". 1912. емигрирао је у Београд и радио је као ратни дописник за новосадски "Браник" и за сарајевски "Народ". 1914-1915. био је у штабу Моравске дивизије ИИ позива, док није позван у нишки Југословенски одбор за једног од уредника "Савремених питања". Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. на штампи и публикацијама (!?) односно Уграске и Мађара. 1918. изабран је за члана Југословенског одбора. 1919. именован је за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду, а 1920. премештен је у Министарство у Београд. 1921-1923. био је шеф министрова Кабинета, па референт у Уметничком одељењу, а од 1925. инспектор је у истом Министарству.
Почео је да сарађује још 1903. у "Новом Србобрану", пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у "Бранковом колу", "Српском књижевном гласнику", "Делу", "Савременику", "Новој искри", "Босанској вили" и "Словенском југу". 1912. издао је свеску "Родољубиве песме", а 1914. књигу песама "На прагу". Исте године спремио је био две књиге приповедака за издања Матице српске и "Напретка", али је у рату и рукопис пропао. Тек 1920. почео је да штампа избор својих новела, у књигама: "Буња и други из Раванграда", предратна причања, дванаест приповедака (1921), "Померене савести", десет приповедака (1922), "Три приповетке" (1922), "Искушење", петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке). Петровић је написао до сада око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у "Политици", "Летопису" итд. Петровић је уредио "Албум војвођанске уметности" о стогодишњици Матице српске и написао у њему преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.
На главној скупштини Читаонице у децембру 1933. године изабран је "ради заслуга у националном и културном погледу" за њеног почасног члана. Умро је 27. јула 1967. у Београду. Сахрањен је у Алеји великана.