Јеврем Обреновић, најмлађи брат кнез Милоша Обреновића, рођен је у Добрињи око 1790.
У марту 1816, Милош га је поставио за обор-кнеза Нахије шабачке. Било му је тада само 26 година. Научници и истраживачи га описују као човека танковијастог и наочитог, широког назора, ученог и просвећеног, вазда окренутог свму што је ново, стрпљивог и разлоћног.
У Нахији шабачкој, имао је бројна и тешка задужења: прикупљање пореза, комунално и урбанистичко уређење, оснивање и устројство Магистрата, организација здравства и спречавање зараза и епидемија, сузбијање хајдучије, ушоравање села, гушење буна, учешће у дипломатским активностима итд. Учествовао је у гушењу Абдулине (1821), Ђакове (1825) и Чарапићеве буне (1826).
У Шапцу је провео 15 година и својим делима се сврстао у ред знаменитих бесмртника. Зато се његов боравак у Шапцу назива "Јевремовим златним добом". Својим визионарским деловањем ударио је темеље потоњег Малог Париза. Ту се оженио Томанијом Богићевић, са којом је изродио осморо деце - седам кћери и једног сина.
Године 1824. завршена је градња Јевремовог конака у Шапцу, складне спратне грађевине, која је била међу најлепшим у Србији.У њему се живело по "европејским" назорима и манирима. Здање је било стециште школованих и учених људи, интелектуалне и уметничке елите ондашње Србије, којима је Јеврем мецена и потпора био.
Јеврем и његов Конак су по много чему значајни: по првом клавиру у Србији, првом кревету, савременом намештају и прибору за јело, а искрио је и првим пенђерским стаклима. Била је ту и знаменита Јевремова Библиотека, једна од богатијих у Србији. А у дворишту Конака, као симбол статуса и моћи, стајао је нацифрани фијакер, опет први у Србији, купљен у аустријској Војводини. Коначно, 1829. доведе из Сомбора Јосифа Шлезингера, за учитеља музике својој деци. Шлазингер је у Шапцу основао сопствену "музичку капелу", али је кнез Милош убрзо одведе у Крагујевац. Захваљујући Јевремовим напредним схватањима, Шабац је, међу првим градовима у Србији, имао школу, учитеље, лекаре, апотекаре, "художественике", итд.
Шабачку варош је такође по "европејски" уредио: главне улице су се секле под правим углом, а остале су "према њима... изведене лењиром".
За његове владе, у Шапцу су почеле да раде бројне бројне и значајне установе: Шабачки магистрат (1823), Школа код Цркве, болница и добро опремљена апотека (1826), касарна са 60 војника, итд.
У новембру 1831, кнез Милош га је поставио за губернатора вароши и Нахије београдске. Половином 1835. унапређен је у чин генерал-мајора, а надаље је заузимао многе значајне положаје: надзорник јавних грађевина, управник Војно-полицијске канцеларије, председник Државног савета, члан Намесничке владе, итд.
Умро је на свом имању у Влашкој 1856.