Доситеј Обрадовић је рођен 1742. у Чакову у Банату (данас румунски Банат), у занатлијској породици. Још као ђак основне школе, одаје се сањарењу и верском заносу. После смрти његова оца, тетак његов, да би га излечио од сањарења и мистицизма, извади га из школе и да на занат. Но жеђ за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не остави га ни доцније, и чим се прилика указа, он остави занат и родбину и побеже у фрушкогорски манастир Хопово. Прво преводи разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом и сам пише дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије "Живот и прикљученија".
Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост обилази скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. У Смирни је провео неколике године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. После тога поново живи у Далмацији као учитељ, затим у Задру и Трсту. Из Трста оде у Беч, где проведе пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију. Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам писати. 1783 штампа своје прво и најбоље дело Живот и прикљученија. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.
Устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво купи прилоге за њих, а потом врши разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, он постаје први министар просвете у Срба, организује школе, мири и yпyћyје устаничке вође, постаје члан Правитељствујушчег совјета и лични секретар и саветник Карађорђев.
Бистар и трезвен дух, пун доброте и болећивости, Доситеј је изразити представник српског народа, који верује у људски напредак и воли науку и просвећеност. По својој природи, оптимистичкој и осећајној, као да је предодређен за човекољубље и толеранцију. Својом снажном вољом и трезвеним разумом, непрекидно учећи и радећи, Доситеј је од обичног банатског шегрта постао један од најпросвећенијих људи свога времена. Он је одушевљено прихватио оптимистичку филозофију ЏВИИИ века, која је веровала у људску доброту и људски напредак, проповедала срећу свих место среће појединаца и борбу против "инфамије" у свима областима јавнога живота. Иако је умом и знањем био далеко изнад средине у којој се родио и развио своју делатност, он, скроман по природи, није хтео да изиграва свеца и генија, већ се трудио да задовољи најпрече потребе народне. Имајући непрекидно пред очима културну заосталост свога народа и његове практичне потребе, он се ограничио на то да међу Србе пренесе савремене идеје са Запада, на начин једноставан и приступачан. Он зато не изгледа ни оригиналан мислилац ни велики књижевник, али је постао прави народни мудрац, - зачетник нове културе код Срба.
Велики поборник српског националног буђења, али уз јасну идеју о изласку Србије из отоманског културног и цивилизацијског утицаја и директно прикључење Европи и прихватање свих тековина европског просветитељства и рационализма. Први попечитељ просвете у Карађорђевом Совјету и творац свечане песме Востани Сербие. Умро је 1811. у Београду. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву као истински великан народа српског.