Новак Новаковић (Новак Новак) - хумориста, писац, новинар, један од најпопуларнијих и најплоднијих ТВ сценариста из времена друге Југославије.
Рођен је 3. фебруара 1928. у Крушевцу као друго дете Јеврема и Данице Новаковић (рођ. Ваљаревић). Пошто је Јеврема као свештеника комунистичка власт видела као „домаћег издајника“ и крајем 1944. године по кратком поступку осудила на смрт стрељањем, породица се након завршетка Другог светског рата преселила у Београд, где је Новак наставио гимназијско школовање и уписао студије књижевности. „Неподобношћу“ узрокована материјална оскудица приморала га је да напусти факултет, преузме улогу главе породице и не бирајући послове зарађује за њен опстанак.
Новинарством је почео да се бави 1948. године, пишући за часопис Рад, мада му је прва хумореска објављена у загребачком листу Керемпух годину дана раније. Убрзо потом је прешао у редакцију већ реномираног Јежа. Као млад новинар лично је сарађивао са књижевницима Станиславом Винавером и Владаном Стојановићем Зоровавељом. Новакови прилози и доцније су објављивани у свим значајнијим југословенским часописима. Био је члан Удружења новинара Југославије.
Узлет у његовој каријери представља његово ангажовање у пионирским корацима београдске телевизије. Након неколико година проведених у Радио Београду, где је био уредник рекламних емисија и јутарњег програма, од 1957. године налазио се на месту уредника хумористичког програма Телевизије Београд, на ком ће остати до 1988, кад је пензионисан.
Слабо здравље, изазвано срчаним проблемима који су га већ дуго мучили, утицало је на његово повлачење из јавног живота. Неуморан, бавио се писањем мемоара које је назвао „Позориште у срцу“. Пред крај живота комуницирао је са Срђаном Ваљаревићем, књижевником и својим даљим рођаком, преносећи му животна искуства ТВ-писца.
Изузетно плодан опус најпре је остваривао кроз сарадњу са редитељем Радивојем Лолом Ђукићем. Многе хумористичке серије овог тандема су владале малим екранима шездесетих година XX века:
„Сервисна станица“ (1959 - 1960)
„Нема малих богова“ (1961)
„Срећа у торби“ (1961)
„На тајном каналу“ (1961)
„Музеј воштаних фигура“ (1962)
„Лицем у наличје“ (1965)
„Црни снег“ (1966)
„Људи и папагаји“ (1966)
„Леђа Ивана Грозног“ (1967)
„Дежурна улица“ (1967)
„Спавајте мирно“ (1968)
„Сачулатац“ (1968)
Управо у овим остварењима настајала су велика глумачка имена као: Миодраг Петровић Чкаља, Мија Алексић, Јован Гец, Ђокица Милаковић, Вера Илић-Ђукић, Бата Паскаљевић, Даница Аћимац, Михајло Викторовић, Бранка Веселиновић, Мића Татић, Мића Томић, Жарко Митровић и др.
Савременој јавности је свакако најпознатији по ТВ серији „Позориште у кући“, једној од првих „мамутског“ типа, која је од 1972-1984. приказивана у преко 50 епизода кроз 5 серијала, а касније је више пута репризирана. Уз режију Дејана Баје Ћорковића, улоге за памћење остварили су: Властимир Ђуза Стојиљковић (Родољуб Рођа Петровић), Станислава Сташа Пешић (Олга), Олга Ивановић (госпођа Николајевић), Горан Трифуновић (Борко), Љиљана Лашић (Тина), Радмила Савићевић (мајка Вука), Драгутин Гута Добричанин (Васа С. Тајчић)...
Својеврстан омаж њему представља римејк ове серије, реализован после више од три деценије (2007). Кроз 25 изабраних епизода, режисери су били Балша Ђого, Иван Живковић, Мирослав Лекић и Горан Гајић, а чувене сцене „у дому Петровића“ овај пут су поверене: Драгану Бјелогрлићу, Наташи Шолак, Тањи Бошковић, Марку Бркићу, Нади Мацанковић, Милени Дравић, Бранимиру Брстини...
Окушао се и у писању за позориште, сценаријем за комедију „Столица која се љуља“, која је крајем седамдесетих година XX века пунила сале по целој бившој Југославији (у Словенији под именом „Гугалник“), а доцније је екранизована филмом „Гњурац“.