Радош Новаковић, рођен је 13. јула 1915. у Прокупљу. био је српски редитељ. Дипломирао је 1938. на Правном факултету у Београду, а 1941. апсолвирао на Одсеку за позориште при Музичкој академији у Београду.
Као врстан интелектуалац и полиглота превео је многе драме, писац је многих есеја из области теорије филма као и јединствене књиге „Историја филма“ јер је то била прва књига те врсте писане на српском језику.
Од 1961. се бавио педагошким радом као професор филмске режије на Академији за позориште, фим, радио и телевизију у Београду (садашњем Факултету драмских уметности) на којој је бо је декан и ректор.
И ако левичар по опредељењу, и учесник и првоборац у Другом светском рату, као уметник космополита био је несхваћен у комунистичком друштву и често у сукобу са владајућом врхушком. Што је резултирало покушајем брисања његовог рада (као што су филмови „Софка“ и „Песма с Кумбаре“) и личности. И између осталог покушај брисања чињенице да је он оснивач „Атељеа 212“ у згради „Борбе“ 12.новембра 1956.
Радош Новаковић је унук Стојана Новаковића.
Филмови:
„Софка“ (1948)
„Дечак Мита“ (1951)
„Воз 05-011“ (1953)
„Далеко је сунце“" (1953)
„Крвави пут“ (1955) (У коопродукцији са Норвешком)
„Песма с Кумбаре“ (1955)
„Ветар је стао пред зору“ (1959)
„Песма“ (1961)
„Опетација Тицијан“ (1963)
„Портаит ин Террор (1963)
„Бекства“ (1968)
Умро је 11. јануара 1979. у Београду.