Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253) је био краљ Србије (1282-1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку . Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276),млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276-1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322-1331).
Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена нова граница на линији Охрид-Прилеп-Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310-1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд(1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратове са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331-1346,цар 1346-1355). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао архиепископ српски Данило II (1324-1337)
Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. и из тих бракова је имао два сина, Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. требао да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно одцепила (као Бранивојевићи у Захумљу), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску
Умро је у Неродимљу 29. октобра 1321.