Бранислав Нушић је рођен 8. октобра 1864. у Београду, као Алкибијад Нуша у цинцаринској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Отац му је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.
Борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму Два раба у Дневном листу, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.
Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољњих послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини.
Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1904. постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Писао је под псеудонимом "Бен Акиба".
Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио је у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.
После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. вратио у Београд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
Био је плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Изванредно је запажао негативне појаве свога времена. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.
Његове комедије се и данас налазе на репертоару многих позоришта, а најпознатије су: Сумњиво лице, Протекција, Народни посланик, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, Покојник и друге. Умро је 19. јануара 1938.