Милан Недић, генерал, рођен је 02. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, тада среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је из села Заоке код Лазаревца, од браће Дамјана и Глигорија, два позната и призната јунака из боја код манастира Чокешина (на Церу). Презиме су добили по баби Неди, која је била родом из племена Васојевића. Мајка Милана Недића је родом са Космаја, унука кнеза Николе Михајловића, пријатеља и саборца Карађорђевог, о коме је много писао Сима Милутиновић Сарајлија.
По завршеној Крагујевачкој гимназији, Недић је ступио у нижу школу Војне академије 1895. године са 28. класом питомаца. Године 1904. завршио је и Вишу школу Војне академије са 12. класом слушалаца, а затим ђенералштабну припремну и одмах преведен у струку. У чин мајора унапређен је 1910, потпуковника 1913, пуковника 1915, дивизијског ђенерала 1923. и најзад армијског ђенерала 1930. године. Као веома запажен официр постављен је за ордонанс - официра краља Петра Првог у својој 38. години, 1915. био је ђенералштабни пуковник - најмлађи у српској војсци у ратовима за ослобођење.
У Балканским ратовима добио је низ одликовања и медаља за храброст. У време српске голготе, прелажења српске војске кроз Албанију и Црну Гору, био је у заштитници. Приликом пробоја Солунског фронта командовао је јуначком пешадијском бригадом Тимочке дивизије. После рата обављао је дужности команданта Пешадијске бригаде Тимочке дивизије (1918), начелника Штаба Четврте и Треће армијске области и команданта Дравске дивизијске области. Био је начелник Главног ђенералштаба (1934-1935, министар војске и морнарице (1939-1940). Дао је оставку на дужност министра јер нису уважени неки његов предлози.
За време априлског рата командује јединицама Треће армије на простору Македоније и покушава да спречи делове 12. немачке армије да приђу из правца Бугарске. Тај фронт је убрзо потпуно био сломљен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. У априлском расулу, бива један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво. Живео је у свом стану у Немањиној улици за време читаве окупације.
До напада нацистичке Немачке на Совјетску унију у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја српских избеглица. Број избеглица у Недићевој Србији био је: 600.000 Срба из западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата. За све њих је требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу и одећу, пружити им лекарску помоћ, а децу школовати.
На инсистирање највиђенијих Срба прихватио је место председника Владе Србије, и поред тога што је неколико пута одбијао јер га је снашла тешка судбина када је у експлозији муниције у Смедереву изгубио сина јединца и трудну снаху. Влада која је носила назив Влада Националног спаса оформљена је 29. августа 1941 са ђенералом Миланом Недићем на челу и постојала је све до 4. октобра 1944.
Као председик владе Недић се залагао за мир у Србији и покушају да четничке и партизанске одреде врати из западне Србије кућама. Када је ствар постала нерешива, Недић је приступио ликвидацији комунистичког покрета, кога је сматрао за покрет који прети миру у Србији. Отпочиње формирање добровољачких одреда у циљу борбе против комуниста.
Након повлачења партизанских снага из Србије покрај 1941. Недић организује Србију. Преосталим четничким одредима у Србији дозвољава легализацију, тј. стављање под његов команду у тренуцима немачког слома, а видећи да ће пасти у руке комуниста одлучује да напусти земљу. Из Београда креће 6. октобра 1944 за Аустрију, у Кицбил, где ће се сакупити и остали чланови владе. Тамо покушава да оформи поново српску владу, али без успеха.
Енглези су 1. јануара 1946. испоручили Милана Недића новим југословенским властима. Боравак Недића у истражном затвору био је тајанствен. Наводно се припремао процес. Милан Недић је довођен сваког дана на саслушање код мајора Мила Милатовића. Петог фебруара су београдске новине објавиле да је Милан Недић извршио самоубиство у истражном затвору, тако што је искористио непажњу стражара и скочио кроз прозор. У емигрантским круговима посумњало се у ово. Наводно је Милан Недић бачен кроз прозор јер се припремало његово суђење пред Нирнбершким трибуналом.
Милан Недић је за живота објавио своје три запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937) и "Краљ Александар Први Ујединитељ" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд,1935).
Носилац је више одликовања, међу којима су Карађорђеве звезде са мачевима трећег и четвртог степена.
Карактер владе генерала Недића
Сарадња у административном смислу произилазила је из одговарајућих међународних правила, док у војном погледу треба нагласити да је Србија била једино окупирано подручје у Европи на којем је била успостављена домаћа администрација (под контролом војног заповедника Србије), која није послала оружане формације да се боре на страни Вермахта, у војном походу на СССР. То су учиниле колаборационистичке владе у усташкој Независној Држави Хрватској, Словачкој, Румунији, Мађарској и другим европским земљама, које су се просто утркивале која ће послати више војника на Источни фронт.
По завршеној Крагујевачкој гимназији, Недић је ступио у нижу школу Војне академије 1895. године са 28. класом питомаца. Године 1904. завршио је и Вишу школу Војне академије са 12. класом слушалаца, а затим ђенералштабну припремну и одмах преведен у струку. У чин мајора унапређен је 1910, потпуковника 1913, пуковника 1915, дивизијског ђенерала 1923. и најзад армијског ђенерала 1930. године. Као веома запажен официр постављен је за ордонанс - официра краља Петра Првог у својој 38. години, 1915. био је ђенералштабни пуковник - најмлађи у српској војсци у ратовима за ослобођење.
У Балканским ратовима добио је низ одликовања и медаља за храброст. У време српске голготе, прелажења српске војске кроз Албанију и Црну Гору, био је у заштитници. Приликом пробоја Солунског фронта командовао је јуначком пешадијском бригадом Тимочке дивизије. После рата обављао је дужности команданта Пешадијске бригаде Тимочке дивизије (1918), начелника Штаба Четврте и Треће армијске области и команданта Дравске дивизијске области. Био је начелник Главног ђенералштаба (1934-1935, министар војске и морнарице (1939-1940). Дао је оставку на дужност министра јер нису уважени неки његов предлози.
За време априлског рата командује јединицама Треће армије на простору Македоније и покушава да спречи делове 12. немачке армије да приђу из правца Бугарске. Тај фронт је убрзо потпуно био сломљен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. У априлском расулу, бива један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво. Живео је у свом стану у Немањиној улици за време читаве окупације.
До напада нацистичке Немачке на Совјетску унију у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја српских избеглица. Број избеглица у Недићевој Србији био је: 600.000 Срба из западних делова Југославије, 86.000 деце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.000 Словенаца и унитарних Хрвата. За све њих је требало обезбедити храну, дати им кров над главом, обућу и одећу, пружити им лекарску помоћ, а децу школовати.
На инсистирање највиђенијих Срба прихватио је место председника Владе Србије, и поред тога што је неколико пута одбијао јер га је снашла тешка судбина када је у експлозији муниције у Смедереву изгубио сина јединца и трудну снаху. Влада која је носила назив Влада Националног спаса оформљена је 29. августа 1941 са ђенералом Миланом Недићем на челу и постојала је све до 4. октобра 1944.
Као председик владе Недић се залагао за мир у Србији и покушају да четничке и партизанске одреде врати из западне Србије кућама. Када је ствар постала нерешива, Недић је приступио ликвидацији комунистичког покрета, кога је сматрао за покрет који прети миру у Србији. Отпочиње формирање добровољачких одреда у циљу борбе против комуниста.
Након повлачења партизанских снага из Србије покрај 1941. Недић организује Србију. Преосталим четничким одредима у Србији дозвољава легализацију, тј. стављање под његов команду у тренуцима немачког слома, а видећи да ће пасти у руке комуниста одлучује да напусти земљу. Из Београда креће 6. октобра 1944 за Аустрију, у Кицбил, где ће се сакупити и остали чланови владе. Тамо покушава да оформи поново српску владу, али без успеха.
Енглези су 1. јануара 1946. испоручили Милана Недића новим југословенским властима. Боравак Недића у истражном затвору био је тајанствен. Наводно се припремао процес. Милан Недић је довођен сваког дана на саслушање код мајора Мила Милатовића. Петог фебруара су београдске новине објавиле да је Милан Недић извршио самоубиство у истражном затвору, тако што је искористио непажњу стражара и скочио кроз прозор. У емигрантским круговима посумњало се у ово. Наводно је Милан Недић бачен кроз прозор јер се припремало његово суђење пред Нирнбершким трибуналом.
Милан Недић је за живота објавио своје три запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937) и "Краљ Александар Први Ујединитељ" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд,1935).
Носилац је више одликовања, међу којима су Карађорђеве звезде са мачевима трећег и четвртог степена.
Карактер владе генерала Недића
Сарадња у административном смислу произилазила је из одговарајућих међународних правила, док у војном погледу треба нагласити да је Србија била једино окупирано подручје у Европи на којем је била успостављена домаћа администрација (под контролом војног заповедника Србије), која није послала оружане формације да се боре на страни Вермахта, у војном походу на СССР. То су учиниле колаборационистичке владе у усташкој Независној Држави Хрватској, Словачкој, Румунији, Мађарској и другим европским земљама, које су се просто утркивале која ће послати више војника на Источни фронт.