Милан Ђ. Милићевић, рођен је 4. јуна 1831. у Рипњу. Рипањ, Књижевник, писац сећања на боравак трочлане делегације Српског ученог друштва у Русији, прва знања стекао је у манастиру, доцније је завршио богословију; у животу је мењао многа занимања - био је учитељ, судски практикант, писар и виши чиновник у министарствима просвете и иностраних дела, уредник Службених новина, помоћник министра унутрашњих дела, библиотекар Народне библиотеке и државни саветник. Између 1845-1850. завршио је богословију, а од 1850-1899. био је државни чиновник. Управник Народне библиотеке постао је 1886. Био је један од оснивача Друштва српске словесности и Српске књижевне задруге. Неко време је био секретар, па председник Српске краљевске академије (1896-1899). Био је члан АН у Петрограду од 1877, ЈАЗУ од 1879. Такође је био председник Чупићеве и Коларчеве задужбине. Образовао се понајвише сам. У политици је био конзервативац и један од оснивача Напредне странке.
Објавио је читав низ педагошких списа, нарочито док је уређивао лист Школу (1868-1876), али је и у томе био самоук. Најпознатији радови из истроиографије су му Кнез Милош у причама и Карађорђе у говору и твору, а у овој области најзначајније дело је Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, где је обрадио око 180 биографија познатих српских научника, културних радника и знаменитих историјских личности.
Кнежевина Србија (1876) и додатак Краљевина Србија (1884) су историјско-географска дела где је дат приказ целе ондашње Србије са топографским подацима, описом старина и локалних предања. Ту је сабрано обиље материјала данас драгоценог за историју, историјску географију и етнологију. Кнежевина Србија, по обиму материјала који је сакупљен у њој, представља једно од најзначајнијих српских научних дела у 19. веку.
Посебно је интересантна Милићевићева аутобиографија (објавио четири књиге под насловом Из својих успомена… 1894-1897).
Умро је 4. новембра 1908. у Београду.