Милош С. Милојевић, рођен је у Црној Бари 16. октобра 1840. Отац му је био свештеник. Гимназију је завршио у Београду, где је 1862. дипломирао на Правном факултету. Потом одлази у Москву где наставља школовање: дипломирао је на Историјско-филозофском факултету истовремено изучавајући упоредну филологију живих и изумрлих словенских племена с политичком и упоредном књижевношћу. Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно оглашава 1866. чланком Пропаганде у Турској, обзиром да су Срби у то време још увек под страном влашћу. Основао је и ''Друго одељење Богословије за које пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима. Кроз ту школу је прошло око триста студената, и убрзо, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и Устанички одреди чији је војнички допринос био немерив'' /Ј.Х. Васиљевић/ у време српско-турског рата 1876-1878, када се и сам истакао као командант добровољаца. Отуда и књига Српско-турски рат 1876-1878.
Најзначајнији радови: Песме и обичаји укупног народа српског; Путописи дела праве - Старе Србије; Одломци историје Срба и српских-југословенских земаља у Турској и Аустрији; Наши манастири и калуђерство; Дечанске хрисовуље; превод са руског Маљуте Скуратов. Милојевићеви прилози у Гласницима Српског ученог друштва: Правила Свете Петке Параскеве Српске; Правила Светог Симеона Српског; Општи лист Пећке патријаршије. Израдио је и Историјско-етнографску мапу Срба и српских земаља у Турској и Аустрији.
Био је академик, тј. члан Српског ученог друштва и професор историје Српске православне цркве на Богословији у Београду. По Милојевићевој смрти 24. јуна 1897. у Београду, у рукопису је остало десет свезака Путописа, дело Немањићи и четврта књига песама и обичаја.
Сандук са Милојевићевим рукописима је после 1918. изгубљен.