Чедомиљ Мијатовић је рођен 6. октобра 1842. у Београду. Ренесансна личност српског XIX века: био је је одличан економиста, популаран књижевник, цењен историчар, важан политичар и дипломата, кандидат за највише црквене положаје и председник Српске краљевске академије.
Отац Милан, родом из Јаска у Срему, био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду до смрти 1853. Мајка Кристина - Рахела из Великог Бечкерека, била је лепа и сензибилна жена шпанског порекла.
Још као младић био је веома цењен у својој генерацији због бистрине, знања и господства. Завршио је Лицеј 1862. и затим провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. Тада се оженио Енглескињом Елодијом Лоутон.
Од 1865-1869. предаје на Великој школи, а потом прелази у државну управу на места виших чиновника: био је секретар београдског трговачког суда, члан Уставног одбора 1869. (залагао се за опште право гласа и дводомни парламент), начелник у Министарсту финансија. Близак је Јовану Ристићу и либералима.
Први пут је постао министар финансија 1873. други пут 1875. а у међувремену био је секретар младог кнеза Милана, за кога се тада јако везао. Из либералне странке прешао је тзв. младоконзервативцима. Затим следи назадовање, чак уз пезнионисање од Ристићеве владе 1880. У српско-турском рату 1876-1877. био је интендант Ибарске војске и одликован.
Златно време су му 1880-те године. Са пријатељима оснива Напредну странку. Кнез Милан им поверава владу октобра 1880. а он постаје министар финансија и иностраних дела. Програм владе је унапређење Србије у сваком погледу, уз одбацивање целог политичког наслеђа и изградњу либерално-демократских институција по западном узору. Има пуно посла у те три године: склапа трговинске уговоре, гради прве железнице, помаже кнезу Милану код склапања српско-аустријске конвенције, уводи нове посредне порезе, узима зајмове у иностранству, ствара Народну банку, што све представља темеље модернизације тадашње Србије. По паду владе крајем 1883. постаје члан Државног савета и посланик у Лондону, 1886. преговара о миру после несрећног српско-бугарског рата. 1886-1887. је поново министар финансија, а 1888-1889. министар финансија и спољних послова и председник Српске краљевске академије.
У његовом животу преломна је 1888-1889. Једна дворска афера - повезана са сукобом краља Милана и краљице Наталије и краљевом абдикацијом - одвела га је, практично за увек, из Србије. Од августа 1889, Мијатовић је у Лондону, као приватно лице. Тек четири године касније обновио је везе са блиским пријатељима Стојаном Новаковићем и Милутином Гарашанином.
Још једном је, закратко, постао министар финансија 1894. али је опет дошао у сукоб са краљевима Миланом и Александром. Од 1895-1903. је амбасадор, углавном у Лондону. Члан је Сената из 1901. По устоличењу Карађорђевића 1903. њега дефинитивно пензионишу. Ипак, покушава да помогне српској влади код енглеске, која је била ужаснута свирепим убиством последњих Обреновића. Током Првог светског рата већ полуслеп прикупља помоћ за српску војску. Умире у Лондону у деведесетој години, 14. маја 1932.