Радивоје Раћа Марковић. Легенда нашег спортског новинстрства, рођен је у Мајуру код Шапца, 1909.
Тешке дане Првог светског рата породица је провела у избеглишту у Нишу, а отац даде живот за своју земљу.
По завршетку основне школе, постао је ђак Шабачке гимназије, где је матурирао1928. и почео одмах радити у шабачкој Општини и ФК "Мачва". Истовремено, био је стални сарадник Шабачког гласника и дописник београдске Правде.
Године 1933. прешао је у Београд и почео радити у редакцији Правде. Истовремено је уписао Правни факултет, на коме је дипломирао непосредно пред рат. Његова самачка соба била је стециште бројних шабачких студената.
Године 1938. прешао је на Радио Београд, где је остао до краја свог радног века. Почело је његово дружење са микрофоном, које ће трајати 40 година.
Ваља истаћи да је радио тада био основно информативно и медијско средство. У прво време, на Радио Београду је водио десетоминутну емисију о дневним догађајима у Београду, у којој је знао толико напричати "да се све није могло запамтити".
Оженио се у предвечерје рата. Приликом бомбардовања Београда, у априлу 1941. једва је живу главу извукао.
По ослобођењу, поново се огласио на таласима Радио Београда. Јавност га углавном памти као спортског репортера, мада је он био свестран новинар и огледао се, како у говорном, тако и у писаном новинарству и публицистичком раду.
Преносио је прву прославу 1. маја у ослобођеном Београду, 1945. када је надахнуто говорио у етар пуних седам и по сати. На Брионима, Тито му је дао једночасовни интервју, који је у целости емитован на Радио Београду.
Сам се спортом никад није бавио, чак "није знао честито ни да трчи", али је зато, захваљујући несвакидашњем таленту, широком образовању, изузетној култури, пре свега говорној, упорности и истрајности, постао мајстор свог заната, уметник који се просто играо речима. Одликовао се изузетном елоквенцијом, сонорним гласом и убедљивошћу, а речима је баратао сугестивно, "вешто, муњевито, фасцинирајуће". Био је пионир говорног новинарства и прави мајстор да речима, језгровито, кратко и јасно, дочара слушаоцима догађај који је преносио. Кажу да је, без посебне припреме, само са неколико речи забележених на кутији цигарета, могао говорити сатима течно, јасно и занимљиво.
Преносио је бројне утакмице вечитих ривала "Црвене звезде" и "Партизана" и поносио се чињеницом што је, у односу на њих, остао неутралан.
Био је извештач са седам олимпијада и шест светских првенстава у фудбалу. Обишао је све континенте и велики број земаља. Отишао је у заслужену пензију крајем 1978.
У оквиру списатељског и публицистичког рада, објавио је десетак књига и велики број стручних и научних радова. Издвајамо следеће: Југословенски бокс на европском рингу (1951), Са фудбалерима у Јужној Америци (1954), Спортски преноси (1954), Илија Марковић (1954), Алоха Хонолулу (1958), У спомен спортиста бораца (1959), Пола века југословенског бокса (1961), ЕШ 1961. (1961), Са микрофоном (1967), Шабачка чивија (1968), Све о боксу (1973), Кнез Иво од Семберије (1975), Гол, гол, гол (1978), итд. Писао је о шабачким Цицварићима, Васи Андолији и другим бројним шабачким знаменитостима. Умро је 19. јула 1979. у Београду, у 71. години живота.