Милош Московљевић - истакнути лингвиста и филолог рођен је 22. октобра 1884. године у поцерском селу Варни, недалеко од Шапца. Пошто је његов научни рад доцније оцењен као дисидентски, шовинистички и реакционаран, дуго је био скрајнут и маргинализован.
По завршеној основној школи и Шабачкој гимназији, дипломирао је словенску филологију на Београдском универзитету 1908. Уследиле су студије руског језика у Москви и Петрограду (1911. и 1912). Докторирао је на Београдском универзитету 1928.
У току радног века, радио је у следећим институцијама: суплент и професор у гимназијама у Нишу и Београду (1908-1920), народни посланик (1921-1927); потом је, Краљевим Указом, пензионисан 1928. Од 1928-1930. приватно се бавио наставничким, научним и публицистичким радом. Био је, затим, благајник Српске књижевне задруге (1931-1933), стручни сарадник и технички секретар Лексикографског одсека Српске краљевске академије, доцније САНУ (1933-1938), редовни професор Више педагошке школе у Београду (1938-1943), народни посланик Савезне и Републичке Скупштине (1945-1953), министар шумарства у Влади Србије (1945-1946), изванредни и опуномоћени министар у Ослу и Каиру (1947-1950), а затим научни сарадник на Институту за српскохрватски језик САНУ.
Говорио је руски, немачки, француски и енглески, а служио се и бројним другим језицима.
Објавио је укупно 123 стручна и научна рада, међу којима су бројне студије, 15 књига, речници и чланци. Највећи део његових дела односи се на српскохрватски језик и његову граматичку и правописну форму, етимологију речи, лексикографију, акцентологију и дијалектологију.
Преводио је дела Љермонтова, Толстоја, Тургењева, Шолохова, Крилова, Ремизова и других књижевника, укупно 846 ауторских табака.
Круна његовог научног рада и синтеза свега што је у животу изучавао је Речник српскохрватског језика, са језичким саветником, који је штампан 1966. у издању Техничке књиге и Нолита из Београда, који садржи око 50.000 одредница. Био је то први српски речник после Вуковог из 1818.
Милошев Речник је изазвао оркестриране нападе, пре свега српског политичког естаблишмента и Друштва књижевника Хрватске. Прво су се огласили Мирко Тепавац, тадашњи директор "Политике", и књижевник Александар Вучо, да би потом уследиле партијске казне одговорним за штампање у издавачким кућама. Међу хрватским књижевницима истицао се Мирослав Крлежа. По њима, спорне су биле дефиниције четника и четништва, партизана и усташа, али и изостављање из Речника речи "Хрват" и свих осталих граматичких облика који потичу из истог корена. Милош је последњу замерку објашњавао искључиво лексикографским разлозима; поводом осталих, ишао је у Нолит и ондашњем директору Сави Лазаревићу, такође Шапчанину, предложио да се неколико спорних дефиниција измени како цео Речник не би страдао, али овај то није прихватио.
Коначно, цео тираж Речника, 5000 примерака, прво је забрањен, а потом уништен спаљивањем.
У одбрану Московљевићевог Речника стали су само Зоран Глушчевић и, касније, проф. др Драгољуб Јовановић.
Мада је све што га је снашло стоички поднео, пошто је већ био у поодмаклим годинама, измучен и ојађен, умро је у Београду, 30. јуна 1968.
Сатисфакција је уследила 1989. када је новооснована београдска издавачка кућа "Аполон", под уредништвом др Ивана Шијаковића, поново објавила Московљевићев Речник.

почетак
назад