Милутин Миланковић, рођен је 28. маја 1879. у Даљу, близу Осијека (тада Аустро-Угарска). Српски геофизичар, климатолог, астроном, оснивач катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.
Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Бетонбау-Унтернехмунг у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Наставио је да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету (рационална механика, механика небеских тела, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом ојачаног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања.
Тек што се доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустро-Угарска војска је интернирала га је у Несидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интрниран у Будимпешти, посветио је своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Југославенске академије наука и уметности у Паризу, под насловом Тхeорие матхeматиљуе дес пхeном?нес тхермиљуес продуитс пар ла радиатион солаире (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима). Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је велики метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Њладимир Кoппен) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Алфред Његенер), представио криву у свом раду, под насловом Цлиматес оф тхе геологицал паст. После ових првих признања, Миланковић је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Хандбуцх дер Климатологие), а друга је била приручник из геофизике (Гуттенберг'с Хандбуцх дер Геопхyсик). За њу је написао увод Матхематисцхе Клималехре унд астрономисцхе Тхеорие дер Климасцхњанкунген (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. Овде је теорија планетарних климата даље развијена са посебним подацима о Земљи.
У свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Детаљно је писао о овом свом покушају у извештају Српској краљевској академији по повратку са Конгреса, у својим мемоарима и у "Канону осунчавања", напомињући да му није јасно зашто реформа, која је једногласно усвојена 30. маја 1923. у Цариграду, и поред свих својих предности, касније није примењена.
Године 1920. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана 1924. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности изабран је 1925, био члан Немачке академије Натуралиста "Леополдине" у Халеу, као и члан многих научних друштава како у земљи, тако и у иностранству.
Када су немачке окупационе власти у Другом светском рату 1941. године тражиле од професора Београдског универзитета да потпишу Апел српском народу (и подрже окупацију земље), Милутин Миланковић је један од неколицине професора који је одбио да то учини.
Умро је 12. децембра 1958. у Београду.