Бранко Миљковић, рођен 29. јануара 1934. Припада другој после ратној генерацији српских песника, који су кренули тек прокрченим путам модерне поезије, ослобођени потребе да се боре против догми и идеолоских стега. Могли су да се посвете стварању по сопственом песничком опрегелењу и по диктату сопствених песничких афинитета на тематском, мисаоном, емотивном и обликовном плану.
Ушао је у песничку орбиту захуктале младалачке и превратничке поезије српске објављивањем петнаест песама у часопису "Дело" 1955. часопису који је предводио струју авангардних српских песника у ондашњем књижевном животу. Овим песмама се он се представио као зрео песник, а појављивање у часопису "Дело" значило је високу оцену његовој поезији.
Прва песничка књига "Узалуд је будим" (1957) настала је из језгра објављеног у часопису "Дело", а наслов је добила по песми из тог језгра. Књига је дочекана афирмативним критикама - врата песничког Парнаса широм су отворена за младог песника који далује као освежење, оригинална појава и велика нада. Он је врло активан, објављује стихове, пише есеје, критичке приказе, преводи - има га у свим часописима и књижевним листовима. Са Драганом М. Јеремићем оснива групу нео симболиста. По сопственом признању, покушао је да измири симболистичку и надреалистичку поетику. Године 1959. са Блаженом Шћепановићем објављује књигу родољубиве поезије "Смрћу против смрти". Две збирке песама објављује већ следеће 1960. године: "Порекло наде" (у Загребу) и "Батра и ниста" у Београду. Његово писање песама трајало је само седам година - из живота је отисао у двадесет седмој години. У ноћи измећу 11. и 12. фебруара 1961. нађен је обешен у шуми на загребачкој периферији.