Светозар Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка, 22 фебруара 1826, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Сима, чизмар, порекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија, рођена Рајић, потиче из Баваништа. На крштењу је добио име Аврам, али је оно одмах промењено у Светозар.
Основну школу похађао је у родном месту и у батаљонском средишту у Тителу, а потом се уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду, где је остало забележено да је Светозар "најбољи ђак кога је гимназија икада имала" (Јован Хаџић). Материјално су га помагали богати, угледни и племенити Срби.
По положеној матури, уписује се, 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) где се укључује у рад српске ђачке дружине која броји 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис "Српски соко", у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом, свом имену додаје име Свеслав.
Године 1849. одлази да настави студије, али у Беч, где успева да остане захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића. Студије окончава 1854, а потом једно време ради као судски пристав у Лугошу, да би 1856-1857. отворио адвокатску канцеларију у Новом Саду. Ускоро потом заснива и породицу.
Дана 20. марта 1861. постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида немачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га суспендује са овог места. Исте године приређује прославу 100-годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је и председник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште.
Године 1861. настаје, под његовим руководствођењем и Српска народна слободоумна странка - први организовани национални покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је делокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмерен ка Србима у Монархији, она се , у добром делу свог програма (донетог тек 1869) бави и опште националном проблематиком, те је на известан начин и национални програм.
Године 1866. покреће заставу - најзначајнији и најутицајнији дневни лист код Срба у Аустро-угарској, он је њен дугогодишњи уредник, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова.
Дана 5. јула 1876. ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест, затим, вратила у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот.
Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.