Леко Марко, рођен је у Београду 17. септембра 1853 од оца Томе (1814-1877). београдског трговца, и мајке Аспазије (1833-1889) рођене Пешика. Хемичар, ректор Велике школе, академик, председник Црвеног крста.
Завршио је Политехничку школу у Цириху и докторирао код Виктора Мајера 1875. Краће време радио у Хофмановој лабораторији. Предавао је хемију у београдским гимназијама у периоду 1880-1884 и у Војној академији 1881-1894. Затим је предавао хемију на Великој школи 1894-1896 и 1899-1905. Од 1884. до 1920. био је државни хемичар и управник Државне хемијске лабораторије у Београду (од 1904. до 1920.). Као редовни професор Велике школе био је њен ректор 1902/03 и 1903/04. Један од оснивача Српског хемијског друштва и његов председник од оснивања (1897) до 1907.
Објавио је 52 рада претежно из органске и аналитичке хемије. Својом докторском тезом и с неколико радова који су из ње следили, под менторством Виктора Мајера, Леко је решио један од тада актуелних проблема: да ли амонијум-хлорид (нишадор) и њему слична једињења припадају једињењима петовалентног азота, НХ4Цл, или молекулским једињењима, НХ3•ХЦл.
Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. изабран је у звање ванредног професора. Незадовољан овим он је на сопствени захтев отишао у пензију 26. маја 1905.
Његов рад у аналитичкој хемији кретао се у два правца: истраживање природног богатства земље (минералних вода, пијаћих вода и руда) и усавршавање и проналажење нових аналитичких метода. Неки од његових аналитичких поступака прихваћени су у Немачкој као званичне методе, а неколико радова се помиње у немачким уџбеницима. Бавио се испитивањем бања и лековитих извора итд. По њему извор на Паланачком Кисељаку носи име "Марко Леко". Он је 1899. промовисао Обреновачку бању, остале су забележене његове речи: "Обреновац је срећно место јер ће овде бити бања боља од већ виђених у Немачкој."
Постао је члан Српског ученог друштва 30. јануара 1884. Почасни члан Српске краљевске академије постао је 10. фебруара 1892.
Био је ативан члан друштва Црвеног крста, у њему је као члан Главног одбора био благајник (1915-20), потпредседник од 1921. и председник од 1924. године. Осим тога обављао је и низ других друштвених функција, био је председник Српског пољопривредног друштва, члан Привредног савета итд.
У току живота примио је следећа одликовања: Таковски крст ИИИ степена, Бели орао В степена, Бели орао ИИИ степена, Свети Сава II степена, Свети Сава I степена са лентом, српски Црвени крст, руски Св. Станислав ИИ степена са звездом, француски Децоратион де Цхевалиер де л'ордре Натионал де ла Легион д'Хоннеур, руски Црвени крст И степена, бугарски Црвени крст И степена, грчки Црвени крст И степена, грчки Велики крст из реда Феникса са лентом.
Са супругом Даницом, рођеном Антула, имао је једанаесторо деце. Посветили су велику пажњу школовању деце, један од синова је био правник, други хемичар, трећи архитекта, четврти правник итд. Његов син је био познати хемичар Александар М. Леко.
Преминуо је 4. новембра 1932. у Београду. Опелу у Саборној цркви присуствовали су краљ Александар, чланови Краљевске владе, чланови Главног одбора Црвеног крста и многа изасланства обласних одбора, представници Универзитета итд.
Умро је 04. новембра 1932. у Београду.