Лука Лазаревић, рођен 1774. у Свилеуви. После школовања у Срему оженио се Маријом, кћерком врло имућног Максима Пејића из села Забрдице код Ваљева, са којом је добио синове Михајла и Кузмана. После неколико година попадија је изненада умрла, а поп Лука се посветио синовима и црквеној служби, јер му је владика ваљевски Данило дао парохију за Коцељеву и Љутице.
Непогрешиво је знао када треба мантију да замени сабљом.
Од Мишарске битке, па све до освајања шабачке тврђаве, учествовао је у непрекидним борбама по Мачви, Китогу и Дрини, наносећи тешке губитке Турцима. Иако постаје први командант града, одмах након његовог освајања био је и даље на скоро свим фронтовима где су се устаници разрачунавали са Турцима, посебно у биткама на левој обали Дрине, између Зворника и Сребренице.
Бој на Мишару донео је највећу славу управо њему, који је командовао коњицом од око две хиљаде коњаника. Док су скривени у шуми око Мишара чекали на знак врховног вожда Карађорђа да крену у бој, он је издао специјалну наредбу четовођама и мегданџијама у којој је поручио да од њих зависи исход битке и да Србија од њих не тражи њихове животе, већ победу. А она се чекала од Косова. И њу, како им је рекао, само они могу, на својим сабљама донети.
Када је коначно дошао час за бој, са главницом своје коњице стуштио се ка главном турском штабу. Чудо од јунаштва и храбрости, он је у том сукобу задобио неколико рана, али је са својом коњицом и са својим Посавотамнавцима успео да се освети Кулин-капетану (Мехмед-бегу Куленовићу), познатом турском силнику који се прочуо по честим упадима преко Дрине и зверствима над рајом. После тога, вожд Карађорђе га је назвао својом десном руком и посинком.
На позив кнеза Милоша Обреновића да напусти туђи свет, поп Лука се вратио у Шабац са својом породицом јуна 1833. овог пута са својом другом супругом Данојлом и синовима Александром, Владимиром и Костом. Шабац га је дочекао веома свечано. Са коњицом и са колима пуним дарова,а на поклон је добио и коња зелено-беле гриве, баш каквог је у младости и мегданима најрадије јахао. Опет на коњу, застајући на Мишару, где је пољубио земљу заливену крвљу мишарских јунака, дошао је у Шабац, у кућу у главној улици коју је добио на поклон. Умро је 29. априла 1852. у својој кући.
"Срушио се опет један живи споменик наше историје, угасила се једна звезда на српској земљи која ће на српском небу, док српство траје сјати" - објавила је тадашња "Шумадинка" на вест о смрти прослављеног војводе попа Луке Лазаревића, човека који је протутњао кроз све велике битке и многе мегдане и који је из њих понео 14 тешких рана.