Деспот Стефан Лазаревић, рођен је 1374. у Крушевцу, Био је син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња.
На почетку своје владавине (1393. године), Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године.
Признавши врховну власт султана Бајазита, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).
По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.
Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ, Сигисмунд (Жигмунд) Луксембуршки, обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.
Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).
Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.
Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда И добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.
Убрзо затим Балша ИИИ, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини ЏВ века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша ИИИ.
Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине засеоку села Марковац ,општина Младеновац у северној шумадији.
У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Сахрањен је у манастиру Копорин код Велике Плане, који је изградио 1415. године у част повратка из битке код Ангоре, као и повратка његове сестре Олевере. Његове мошти се и дан данас налазе у овом манатиру, а двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти и 15. августа на дан славе овог манастира, се ћивот отвара.
Осим биографских радова, а посебно, Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис на мраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу) вероватно упућено као позив на помирење.
Имао је огромну библиотеку у којој је осим богословских и поучних текстова било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је уметничко стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.
Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави један је од најлепших текстова српске књижевности, има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.
Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Алекцандров.
Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (Великосхимницом Јефросимијом). Умро је 1427. у Црквинама код Младеновца.