Лаза К. Лазаревић, књижевник и лекар, рођен је у Шапцу, 13. маја 1851. Његови преци, по мушкој линији, потичу из Херцеговине. Отац Кузман је био шабачки трговац, а мајка Јелка кујунџијска ћерка. Лаза је био треће од четворо њихове деце, и једини син. Отац Кузман је умро од запаљења плућа, када је имао девет година.
Основну школу завршио је у Шапцу, 1861. а је гимназију учио у Шапцу и Београду. Већ у трећем разреду Шабачке гимназије, почео је да пише песме.
Мада му је животна жеља била медицина, 1867. године уписао се на студије права на београдској Великој школи, јер студија медицине тада у Србији није било.У престоном Београду становао је код сестре Милке и зета Милорада Поповића Шапчанина, познатог песника. По завршетку студија, добио је место практиканта у Министарству просвете, али га љубав ка медицини није напуштала. На заузимање угледног земљака Стојана Новаковића, почетком 1872. као државни стипендиста, одлази на студије медицине у Берлин. Становао је прво по хотелима и приватним собама, да би се коначно скрасио у Пансиону Паулине Гутјар. Ту се родила велика љубав између Лазе и Ане, Паулинине ћерке, али се ова веза, због традиционализма и патријархалности, није срећно завршила.
У оскудици, у Берлину преводи Шерову Историју светске књижевности, како би се бар мало одужио Стојану Новаковићу за исказану доброту. У јуну 1876, прекида студије због учешћа у Српско-турском рату.
Почетком 1878. одбранио је докторску тезу и вратио се у Београд, где је постављен за физикуса Округа београдског. Већ после неколико година постао је примаријус Опште државне болнице у Београду.
Године 1881. оженио се Полексијом Христић, са којом је имао четворо деце, али је двоје умрло још у раним животним годинама.
У Српско-бугарском рату, био је помоћник начелника Санитета Врховне српске команде. Истовремено, добио је чин резервног санитетског мајора.
Као лекар и велики хуманиста, имао је веома разгранату приватну праксу. Дописни члан Српске академије наука постао је 1888. када је именован и за личног лекара краља Милана.
Почео је да пише релативно касно, 1878. кад је већ био формиран човек. Написао је девет приповедака и њима се сврстао у ред најзначајнијих прозних писаца српске књижевности.
Написао је следеће приповетке: Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер, Све ће то народ позлатити, Ветар, Он зна све и Швабица. Ту је и седам недовршених прича: На село, Тешан, Секција, Вучко, Баба Вујка, Стојан и Илинка и Побратими.
Његова дела доживела су велики број издања и преведена су на много језика.
Још у младости, у његовим грудима залегла се клица "суве болести". Лечио се у многим бањама и климатским лечилиштима, у земљи и иностранству, али лека својој болести није могао наћи. Умро је у Београду, 7. јануара 1891, у четрдесетој години, као санитетски пуковник и лични краљев лекар.