Милан Корица Ковач, рођен је 22. децембра 1919. у селу Лаћарку, код Сремске Митровице. Пуковник ЈНА и народни херој Југославије. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу је завршио у свом селу, а после тога је изучио ковачки занат. Од 1936. је радио у Сремској Митровици, Руми, Новом Саду и Шиду. Прве представе о борби напредних радника стекао је у својој кући од оца Миланка, који је био хапшен због учешћа у напредном покрету и од брата од тетке Маринка Ђурића из Јарка, који је радио у напредним студентским организацијама у Београду.
Октобра 1941. постаје члан СКОЈ-а. Половином јуна 1942. ступа у ИВ чету И Фрушкогорског НОП одреда, а у фебруару 1943. постаје члан КПЈ. До маја 1943. био је борац, курир и диверзант у И Фрушкогорском НОП одреду. После тога постаје командир чете у III војвођанској НОУ бригади, а затим и командант III батаљона.
У фебруару 1943. заједно са Стеваном Петровићем Брилетом извео је диверзију на врдничку електричну централу. А 26. августа 1943. је са својим батаљоном извео диверзантски напад на непријатељски транспортни воз између Вогња и Сремске Митровице. У овој акцији експлодирало је неколико цистерни бензина и више вагона с муницијом, а пруга је неколико дана била неспособна за саобраћај.
У јануару 1944. прешао је из III у В војвођанску НОУ бригаду и постао заменик команданта бригаде, а у априлу исте године постављен је за команданта II Сремског НОП одреда, а половином године постаје и командант Сремске оперативне области. Када је на Фрушкој гори, 12. септембра 1944, формирана VIII војвођанска НОУ бригада за њеног команданта постављен је баш он. На овој дужности он је остао скоро до краја рата.
Нарочито се истакао у прелазима преко Дунава са бригадом у борбеним условима: у октобру 1944. код села Белегиша, и у новембру 1944. у Батинској бици. У батинској операцији, у новембру 1944, после шестодневних борби прса у прса, борци VIII војвођанске НОУ бригаде, газећи воду до гуше, отели су од непријатеља 6 километара насипа, начичканог митраљезима и брањеног топовима, и одбацили су Немце са Дунава према Кнежевим Виноградима.
После ослобођења земље завршио је тенковско-официрску школу и Вишу војну академију обављајући истовремено разноврсне дужности у јединицама ЈНА: начелника оклопне бригаде, начелника одељења оклопних јединица у војном подручју итд. После пензионисања 1964, у чину пуковника, обављао је многе друштвено-политичке функције. Умро је 26. јула 1987.
Носилац је Партизанске споменице 1941. Орденом народнох хероја Југославије одликован је 27. новембра 1953.