Иван Кнежевић, Кнез Иво од Семберије, или Кнез прекодрински, како су га звали, рођен је у семберијском селу Дворовима 1760. у кнежевској породици. Постао је кнез по наслеђу већ кад је имао 20 година.
Био је човек племенитог срца, о чему сведочи следећи догађај. У мају 1806. у јадарско село Добрић упао је Кулин-капетан, побио осамдесетак људи и одвео у заробљеништво око 300 душа. Кад су пролазили преко Иванове Кнежевине, овог је гануло оно што је видео и понудио је да робље откупи и спасе зле судбине. За откуп, Кулин-капетан је тражио 8.000 рупија и Ивану је оставио рок од три дана да новац сакупи.
О количини прикупљеног новца постоје две верзије. По првој, коју заступа Милан Ђ. Милићевић, Иван је успео да сакупи онолико новца колико је било потребно за откуп половине робља; по другој, како предање каже, он је успео да прикупи целокупну суму, али су га Турци осумњичили да је новац добио од Карађорђа, из устаничке Србије, што би значило директну сарадњу са устаницима.
Било како било, Иван је пребегао у Србију. Но, у Мачви га је ухватио познати харамбаша Хајдук Станко из Црне Баре, који га је водао по шумама крај Дрине све док се није откупио.
Настанио се у Шапцу. Имао је кућу на Камичку и стекао глас угледног трговца, а у Општини је постао члан Саветодавног одбора. Посебно се посветио збрињавању великог броја избеглица, које су, за време Устанка, притискале Шабац. Користећи велику ненасељеност, плански их је насељавао по крчевинама и испасиштима Мачве и Поцерине и дуж Саве, све до Београда. Захваљујући томе, настала су нова села: Мајур, Јевремовац, Засавица, Равње, итд.
У периоду после 1809. Кнез прекодрински је, из неутврђених разлога, нагло осиромашио и живео у оскудици.
После пропасти Устанка, као и већина осталих, Кнез Иво је прешао у Срем, без игде ичега. Настанио се у селу Грабовцима, више Земуна. Ту је имао једно кљусе и таљиге и тако је зарађивао хлеб себи и својима. У сећањима неких мештана остао је запамћен као Стари господин слуга.
У Србију се вратио око 1820. и поново се настанио у Шапцу, где га је кнез Милош поставио за члана Шабачког суда. Када је, због старости, постао неспособан за ту службу, прешао је на конак код шабачког епископа Максима. Једно време, одмах по оснивању 1837. радио је као домаћин у Шабачкој полугимназији. Из овог времена потиче и његов портрет, рад познатог сликара Георгија Бакаловића, који се чува у Народном музеју у Београду.
На конаку код епископа Максима, остао је све до смрти, 12. јула 1840. Уз скромну свечаност, епископ Максим га је сахранио о свом трошку, на шабачком гробљу, код данашњег градског (великог) парка.