Божидар Кнежевић, рођен 7. марта 1876. у Убу."Као што је у једном жиру затворен цео храст, тако је у историји људског ума затворена историја космоса."
Као тек свршени великошколац, дипломант са историјско-филолошког одсека Филозофског факултета у Београду, дошао је 1884 и у Ужичкој гимназији остао пет година као предавач француског језика, историје и филозофске пропедеутике. Хроничари су забележили да је од почетка до краја свог боравка у овом граду носио горчину због сујетног неразумевања београдских интелектуалних кругова који га нису прихватили и ћифтинске дистанце коју је ужичка чаршија показивала називајући га особењаком. Духом издигнут изнад осредњости провинцијских професора, са сталним настојањем да обезбеди државну стипендију за усавршавање у иностранству, у целости незаинтересован за спољна дешавања и чаршијске сплетке, без пријатеља и упоришта у политичким круговима, слободоуман и бритак на језику, свакако да је медиокретима давао повода за такво мишљење.
Његов став према свакодневици био је донекле презиран, што се види не само из белешки савременика о његовој скромности и јединствености ("особена природа снажних уверења на која се није могло утицати, без смисла за свакидашњи живот, сав предан философији"), већ и по бизарном податку да је одбијао да буде фотографисан, па једину слику његовог лика имамо на основу цртежа сликара Николе Зеге, који га је тајно сликао док је филозоф био професор Чачанске гимназије (насупрот Ужичанима, Чачани су свог филозофа лепо примили, у хроникама га описали као импресивног и достојанственог човека и поставили га на место директора Гимназије).
Цео његов живот, од рођења на Убу 1862. до преране смрти од туберкулозе у 43. години, 1905. у Београду, био је обележен крајњом немаштином, трошењем у тегобном раду да би се издржавао током школовања, мукотрпним професорским положајем и бригом и за своју и породицу свога брата, честим премештањем из једне у другу гимназију (из Ужица у Ниш, Чачак, Крагујевац, поново Чачак и Шабац), недостатком потребних средстава за истраживачки и преводилачки рад, што му је, уз стално саплитање из академских кругова, онемогућило да се професионално изгради и за живота добије потребно признање научника и мислиоца. О томе најбоље сведочи и закаснело признање Јована Скерлића који је у некрологу овом филозофу, потомку кнеза Ива од Семберије записао: "Смрт његова пробудила је позне симпатије код шире публике, као што то код нас редовно бива..." Чувени српски критичар је приметио, осврћући се на укупну духовну појаву његову, и нарочито на његове Мисли, које су показаном "висином мисли и књижевним изразом" заузеле "оделито и часно место у српској књижевности" да је његов стваралачки лик "лирика интелекта и апотеоза мисли". И академски крут Кнежевићев земљак, тада утицајни универзитетски филозоф, Брана Петронијевић шкрто је забележио да је мислилац "оставио трага за собом", сврставши га међу ретке умне људе у краткој историји филозофије код Срба. Ни то па ни чињеница да је тек последње три године живота провео у српској престоници, где је због укупног преводилачког и научног рада био постављен за професора престижне Прве београдске гимназије, члана Главног просветног савета и другог уредника Српских новина (коначно чак и одликован!), није помогло да се барем донекле умањи неправда према овом изузетном човеку, који ће тек по смрти добити признање које је целог живота очекивао. Чак ни тада противници га нису остављали на миру, јер пошто су заузели катедру за историју новог века, у коју је он полагао све своје наде, обрушили су на дело мислиочево, правдајући тиме нетрпељивост према њему за живота.
Осветљавајући Кнежевићеве биографске црте налазимо веродостојне претпоставке да је још за време петогодишњег службовања у Ужичкој гимназији започео са скицирањем свог главног дела Принципи историје и бележењем сентенци које ће уградити у прво издање Мисли (1902). Упоредо са усавршавањем у француском и немачком, Кнежевић у Ужицу отпочиње самостално учење енглеског језика и предано чита филозофску литературу, на првом месту Спенсера /Спенцер/ и Бекла (Бецкел/. За кратко време добро је савладао енглеске историјске изворе и немачко-француску филозофију, тако да је урадио прве преводе са енглеског (Бекла и Дрепера) и добио место професора опште историје и филозофске пропедеутике (тј. увода у филозофију). Тиме је ужичким гимназијалцима био одлична допуна у предавању знања из филозофије историје и друштва, у односу на природнонаучну димензију коју је интерпретирао Доброслав Ружић. Још значајније је да је својим мислилаштвом заправо и увео филозофију историје као дисциплину у истраживачки корпус српске филозофије, а заметак тога био је, по свој прилици, очевидан још у Ужичкој гимназији.
Сва његова дела, Афоризми о историји (још необјављено, чува се у Народној библиотеци у Београду), Историјски календар, Источни народи уопште, Религија у историји, Процес историје човечанства и њен однос према другим наукама, као и капитално дело Принципи историје (И, Ред у историји, 1898; ИИ, Пропорција у историји, 1901) и Мисли заправо су само варијације неколико главних теза које се у основи нису мењале од ужичког периода па до смрти. У њима он излаже своју синтетичку филозофију природе (космоса) и друштва, односо целокупну космологију, онтологију, антропологију, етику и естетику. Епистемолошко тежиште његовог мислилаштва почива на његовом уверењу да је историја највиша филозофија, било да је реч о еволутивном развијању природе и целокупне стварности, или настанку човека и друштва, који су део света панистористички приказаног у јединству онтолошког и аксиолошког. При том, иако је добро загазио у воде монистичке и деистичке метафизике (најближе Спинози), јасно је повлачио материјалистички и позитивистички курс своје филозофије. Заправо су оба ова аспекта била у функцији стварања грандиозног филозофског система, садржајног и кохерентног, који због филозофовог кратког стваралачког века није могао бити доследно остварен.
Историја, као "највиши ум" код њега филозофски разумева све ствари као делове исте целине, која се из стања прахаоса и неорганског агрегата линерано развија законима пропорције и реда до свог коначног циља - правде ("адекватности") космичког поретка. Принципом реда манифестује се динамички моменат одређења ствари, док принцип пропорције демонстрира облике настајања тоталитета, постанак и међуусловљеност појединачних бића и форми.
Свет се креће путем еволуције, развијањем од примитивног до савршеног у процесу континуације, а онда обрнутим путем, дисолуцијом, постепено ће све бити враћено у првобитно стање. Најважнији моменти ових процеса опредељују се по начелима сврсисходности (потребе) и самодиференцирања природе односно бога. Ред ствари у историји, односно стварности постављен је динамички, и најбоље се може описати кроз општа начела спиритуализма и деизма. Своје тезе документује бројним примерима из природних наука и историје човечанства.
Много већу пажњу код филозофске публике привукао је својом моралистичком филозофијом сажетом у око 1.000 афористички изражених мисли. Понајвише сличан великом Канту, који је дао слику света не крочивши ван родног Кенигсберга, и наш филозоф је духовним сагледавањем целине стварности успео не само да превазиђе свој провинцијски животни миље, него у понечему и надмаши своје велике европске узоре. Зато је, како је закључио истраживач наше филозофске прошлости Драган Јеремић (О филозофији код Срба) достигао у српској књижевности оно место које у француској моралистичкој књижевности заузимају Монтењ, Паскал, Шамфор или Жубер. И по томе, и по моралним схватањима можемо га с правом сматрати српским Монтењом. Наша трагика је утолико већа што ни готово сто година од смрти Божидара Кнежевића нисмо свесни његове снажне мисаоне појаве.
Умро 3. марта 1905. у Београду.