Милан Кујунџић Абердар, рођен је 28. фебруара 1842. Песник, филозоф, професор, министар просвете Србије, председник Народне скупштине Србије, дипломата, академик, задужбинар...
Потиче из бројне, имућне, образоване грађанске породице. Отац Јован Кујунчић се женио четири пута. Поред Милана имао је две кћери: Јелену, на неки начин такође списатељицу, која је била удата за Стојана Новаковића и Неранџу, удату за генерала Владимира Угричића. Ова Кујунчићева кћи није нагињала перу као његова остала деца али је спадала у ред тада најлепших жена Београда. Њена лепота и раскошни кринолини ушли су чак и у песму где је Београд тога времена помињао као госпа Нера с дванаест карнера.
Најмлађи син старог Кујунчића био је чувени београдски лекар др Воја Кујунчић, који је објавио многе медицинске радове и први код нас пропагирао и увео кремацију као облик сахране. Др Воја Кујунчић је дете из четвртог брака свога оца те је стога био млађи од поједине деце својих сестара.
У породичном поседу је било више станова за издавање са локалима као и имање на углу данашњих улица Иве Лоле Рибара и Хилендарске. На њему се дуго времена налазила кафана "Код два бела голуба", па се стога и читав сквер тако звао.
После завршене основне школе, коју је похађао код Саборне цркве, уписују се у немачку гимназију у Панчеву. У тој гимназији није дуго остао. Преосетљиви дечак, емотивно везан за кућу и породицу у Београду, патио је толико, "кукао и плакао за кућом", како је касније сам причао, да је почео да побољева те га отац Јован враћа у Београд где завршава седам разреда гимназије, колико је тада у Србији она и трајала. Уписује се 1859. године на "правни одсек београдског Лицеја".
Мирне студије и њему као и другим београдским ђацима прекида турско бомбардовање Београда 1862. Те године прекида студије и постаје коњички десетар у српској војсци. У жељи да помогне младима и сачува своју интелигенцију, српска влада додељује више стипендија омладини за студије на страни. Међу тим студентима владиним питомцима био је и он. Прву годину филозофских наука завршио је у Бечу, другу у Минхену, трећу у Паризу а дипломирао је на Оксфордском универзитету. У Србију се враћа 1865. са дипломом и знањем неколико светских језика. Одмах добија државну службу у рангу канцеларисте у Министарству просвете. Већ следеће године 1866. преузима катедру филозофије на Великој школи. Поред професорског позива активно се укључио и у политику што никада не може да прође незапажено и без "последица". Тако на основу параграфа 76 бива убрзо "одлучен од Школе" зато што је на изборима 1867. гласао за кандидата за кога полиција није дозвољавала да се гласа.
У то време је читалачкој јавности био најпознатији као песник. Написао је неколико збирки лирских песама и то: Абердар, Први Јек (1868), Други Јек (1870), један спев у шест певања Српски Патријарх или С Дежеве на Дунаву (1866) и баладу "Невеста хајдукова". Изузев неколико љубавних и винских песама, сва му је поезија родољубива. То су све поклици омладини да се дигне на оружје против народних угњетача и оствари уједињење. Поезија му је романтичарски бучна и неодмерена, како су га критичари окарактерисали. Поједини стихови су му, захваљујући мелодијама Даворина Јенка и Роберта Толингера, остали и до данас живи, као карактеристични сведоци Омладинског покрета. Написао је и неколико приповедака које је објавио у "Даници" а то су: "Ноћ на Дорћолу", "Београдски змај" и "Бачка Лала".
Године 1868. Намесништво га поставља за секретара Министарства унутрашњих дела. Изгледа да је канцеларијски посао најмање одговарао Абердаровом духу јер убрзо даје оставку на државну службу и преузима уредништво омладинског листа "Млада Србадија".
Своје омладинске идеале тешко је напуштао па стога годинама остаје један од рецензената у "Вили", "Младој Србадији", "Годишњици" и "Гласнику Српског ученог друштва".
Што се тиче политичких начела, Абердар је почео као "радикални либералац" а у прво време припадао је левици у омладини. У периоду од 1864. до 1865. сарађивао је у женевској "Слободи" Владимира Јовановића и у Каљевићевој "Србији". Са овима је касније дошао у сукоб. По оснивању Народњачке странке постаје њен члан. Касније на месту министра просвете био је врло активан. Увео је предшколски рад са децом, основао девојачке школе и девојачке радне школе, подигао је ранг гимназије на осам разреда, а Богословију на ранг више школе и учествовао у доношењу Закона о Српској краљевској академији.
На Велику школу се враћа тек 1873, наравно опет на катедру за филозофију, а већ следеће године постаје и први секретар Народне скупштине Србије. Ратне 1876-77. године проводи активно у војсци као командант батерије.
Како у научном тако и у политичком животу био је веома активан. У сазиву 1881-1882. био је потпредседник Народне скупштине. За посланика Краљевине Србије у Риму именован је 1882, председник Народне скупштине био је у периоду од 1882. до 1885, док је место министра просвете заузимао од 1886. до 1887. године.
Због болести је рано пензионисан. Умире већ 14. новембра 1893.