Филип Ј. Ковачевић, рођен је у Грбљу у селу Пријевор 14. новембра 1859. Класичан филолог, врстан познавалац њемачког, француског, италијанског, руског и арапског језика, један је од наших најобразованијих људи ЏИЏ века. Његово деловање је оставило значајног трага у областима просвете, књижевности, издавачке делатности, библиотекарства, архивистике, преводилаштва, позоришног живота и то на подручју ондашње Црне Горе, Боке Которске, Србије, Аустроугарске царевине и шире.
Основну школу је завршио у Будви. О томе говори и он сам у молби коју је 4. августа 1887. упутио Министарству просвете и Црквених дела на Цетињу у којем као доказ наводи да поседује "...завршно сведочанство Основне школе у Будви...". Овај податак на неки начин оспорава, односно допуњује наводе неких аутора који износе да је основну школу учио у Ластви. Можда би се најисправније могло закључити да је основно школовање започео у Ластви Грбаљској, а завршио у Будви.
Поред његовог школовања у Котору значајан је податак из тог времена да је он један од оснивача и чланова илегалне ђачке дружине "Бранко Радичевић". Поред њега најактивнији чланови ове дружине су били: Љуба Јовановић, Божидар Перазић, Филип Ковачевић, Данило Живаљевић, Петар Ј. Сундечић, Васо Франичевић, Антун-Тончи Фабрис, Владимир Будисављевић и Андрија Рађеновић".
Чланови ове ђачке дружине су учествовали у свим јавним активностима против аустријске власти и узимали активног и запаженог учешћа на свим родољубивим приредбама које су се у то вријеме одржавале у Котору. Поред осталог Филип Ковачевић, Данило Живаљевић, Петар Сундечић и Љубо Јовановић су извели 1877. на сцени Которског позоришта одломке из "Горског вијенца" Петра Петровића Његоша. Ово је један од првих приказа овог великог драмског епа на нашим подручјима, па и много шире. Од тада код Филипа Ковачевића театар је био предмет његовог сталног интересовања.
На Универзитету у Бечу Филип је почео студирати права, затим медицину, да би на крају студије закључио стицањем "завршне свједоџбе апсолвираних филозофичних-педагошких наука на Бечком универзитету", како износи у једној молби из 1887. и то на групи за класичну филологију.
Из времена студирања у Бечу најзначајније су две његове активности и то покретање омладинског листа "Приморац" 1883. и 1884. као и издавање његове прве збирке песама "Српство".
Он је на Цетињу 1884. и ту остаје све до 1902. када га напушта и у Црну Гору се враћа тек око балканских ратова и то у Подгорицу.
Овај релативно дуг период боравка на Цетињу је период који је био време његовог највећег ангажовања у најсроднијим областима деловања тога времена: у просвети - као професор Цетињске гимназије (од 1. септембра 1884. године до 12. новембра 1900) и члан просветних комисија; у издавачкој делатности - као књижевник, сарадник, уредник тадашњих црногорских часописа, преводилац и друго; у штампарству - као један од управника Државне штампарије (1897-1900); у библиотечкој дјелатности - као први државни библиотекар тадашње Црне Горе (1896) и писац првих правила за рад библиотека (1899); у музеју - као први кустос (1896); у архивистици - као писац првих правила за уређење Државног архива и Упутства за примену тих правила (1895); у позоришту и сценским активностима - као глумац, писац, организатор, и друго.
Из Црне Горе одлази у Египат где је био на служби у Мешовитој комисији у Александрији
Из Египта се враћа послије јуна 1904. године и то у Београд.
Даљи животни и радни пут Филипа Ковачевића везан је за Србију и то као професор у ужичкој и крагујевачкој гимназији.
Највероватније да је отпочео са радом већ од 1904. у ужичкој Реалној гимназији и то као професор страног језика. Међутим, из извора нисмо могли да сазнамо који је тачно страни језик предавао. Претпостављамо да је то неки од класичних језика или можда француски језик, који је касније предавао у гимназији у Подгорици.
У ужичкој гимназији свој посао професора завршава, по свој прилици, школске 1909/10. године.
Из времена боравка у Ужицу је такође присутан у књижевној и издавачкој делатности.
После одласка из Ужица он наставља своју професорску каријеру у гимназији у Крагујевцу. Забележено је да је предавао латински језик у крагујевачкој гимназији од 2. октобра 1910. до школске 1913/14.
Ту, у Подгорици, затекао га је И светски рат и аустроугарска окупација.
Школе у време окупације нису радиле до краја 1917. Међутим, у Подгорици је код родитеља постојало расположење да се деца школују приватно. Ради тога су ангажовани професори Милан Галогажа, Коста Костић, и он, као и неколико студената да би се изводила настава. Ученици су били уредни у похађању предавања, али је примећено да је "настава била непотпуна и нередовна". И поред тога Министарство просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је послије 1918. ученицима признало разреде као да су их завршили редовно у државним гимназијама.
После рата од 1919. године професор је у Подгоричкој гимназији.
Већ 1921. године он је пензионер у Котору. Пензионерске дане проводи у граду у коме је започео своје школовање у гимназији и свој интензиван и ангажован животни пут у просвјету, књижевност, позоришни свет и остале активности као један веома ангажовани културни посленик свога времена.
Пензију није уживао дуго јер већ наредне 1922. умире у Котору и сахрањен је у његовом родном Пријевору 8. маја исте године, а да му се данас на малом сеоском гробљу не може наћи гроб, па чак ни помен његовог имена.