Скендер Куленовић је рођен 2. септембра 1910. у Босанском Петровцу, где је завршио основну школу, а потом, након наглог осиромашења породице (аграрна реформа), прелази у мајчино родно место Травник. Ту је као спољни ученик завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се са првим књижевним радом, збирком сонета "Оцвале примуле". Затим је студирао право на Загребачком универзитету.
Сарађује у бројним листовима и часописима, а 1937. са Хасаном Кикићем и Сафетом Крупићем покреће у Загребу муслимански часопис "Путоказ". Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Куленовић у рату пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Одмах после рата је директор драме Народног позоришта у Сарајеву. Уређује Преглед, Књижевне Новине и Нову мисао. Једно време је драматург Народног позоришта у Мостару, уредник у београдској Просвети. Због свог великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. за њеног редовног члана.
Писао песме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче те романе.
Најважнија дела: Стојанка мајка Кнежопољка, поема, 1945, комедије (Дјелидба, Вечера, А шта сад?), 1947., "Шева", поема, 1952, Сонети, 1968, Диванхана, приповијетке, 1972, Громово ђуле, приче за дјецу, 1975., Понорница, роман, 1977.
Његова најзнаменитија песма Стојанка мајка Кнежопољка настала је као песничко сведочанство ужаса усташког клања над српским цивилима на Козари.
Гласовити Куленовићев језик који су као прворазредну вредност препознали многи, међу осталим, и Радомир Константиновић те Данило Киш. У есеју Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић аутор Филозофије паланке са нескривеним дивљењем говори о "изузетном језичком чулу" Скендера Куленовића те додаје: "Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под претњом уништења, између 'ствари', егзистенције и ријечи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…)."
Данило Киш пак свој есеј почиње дијагнозом: "Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу."
У Куленовићу се препознаје тешки источњачки пригушени сензуализам, као и осећање да једино што попут стећка може наџивети све илузије јест тешка реч матерњег језика.
Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.