Петар Коњовић - рођен је 5. маја 1883. године у Чуругу, Аустро-Угарска. Српски композитор класичне музике, а гимназију је похађао у Новом Саду, да би, завршивши четврти разред, прешао у Српску учитељску школу у Сомбору, у то време једно од жаришта музичког живота на овоме подручју. Као пре тога Јосифу Маринковићу, и Коњовићу је музику предавао Драгутин Блажек, искусни хоровођа и музички писац. Убрзо је стао пред хор, а Сомбор је чувен по неговању овог типа музике, да би, већ 1903. написао и свој први опус - оперу Женидба Милоша Обилића (или другде Женидба Милошева), поштапајући се уџбеницима који су му били при руци и Веберовим Чаробним стрелцем. Његов савременик и друг, Вељко Петровић овако говори:
"Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао своју литургију, у којој је било вероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разуме се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: - Ово није опера!".
Када се са мучном, аскетски стеченом уштеђевином и са десетак кила композиција, међу њима и са читавом опером, појавио пред ректором Прашког конзерваторијума, овај се исто тако зачудио, подсмехнуо, чувши да овај панонац-балканац може с то мало новаца да изгура само двадесет месеци. Па ипак, прелистао је партитуре и утврдио "да га треба пустити одмах у другу годину". Било је то 1904. године.
Сцена из опере "Женидба Милошева", Народно позориште, Београд (1923.)Две године потом, ангажован је као хоровођа и наставник у Земуну, да би касније предавао у Српској музичкој школи у Београду, све до И светског рата, када се враћа у Сомбор. Ту прерађује своју прву оперу, која, тако измењена, праизведбу доживљава у Загребу, али због ратне цензуре, као Вилин вео. После дужности инспектора за музику у Министарству просвете (1921.) постаје директор Опере у Загребу (до 1926.), да би након тога био управник позоришта у Осијеку, па у Сплиту и Новом Саду. 1933. се враћа у Загреб где остаје до 1939. када је постављен за професора Музичке академије у Београду, чији касније постаје и ректор. 1946. је изабран у звање редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ), на челу чијег се Музиколошког института налазио од 1948. до 1954. године.
Извор Коњовићеве инспирације се налази у фолклору, а своје естетске принципе је изнео у својим студијама и написима. Задојен у младости вокалном музиком, годинама везан уз сцену, Коњовић као стваралац најчешће посеже за вокалним или вокално-инструменталним делима, у којима постиже и своја најбоља остварења. Он се у њој доследно ослања на музику говора, па чак проширује тај поступак на инструментални део. У целини узевши, његово се стваралаштво надовезује на реализам Мусоргског (М.П. Мусоргски?) и Бородина (А. Бород?н), а посебно на Леоша Јаначека (Леош Јанaчек), но у исти мах и на Мокрањца, оца националне музике у Србији.
Петар КоњовићНа подручју инструменталне музике, Коњовић није пружио много дела, али се међу њима истичу Симфонија у ц-моллу из 1907., Јадрански капричо за виолину и оркестар (1933.), симфонијска поема Макар Чудра (према Горком, 1944.), два гудачка квартета (д-молл и ф-молл) и као чегово најзначајније дело Симфонијски триптихон Коштана, састављен из инструменталних делова његове истоимене опере: интерлудија између И и ИИ чина (Собина), прелудиј В слике (Кестенова гора) и балетских нумера (Велика чочечка игра).
Поред бројних хорова и соло песама, Коњовић је написао и петопера: оперски првенац "Женидба Милошева" ("Вилин вео"), затим "Кнез од Зете" (према Лази Костићу, 1929.), "Коштана" (1931., прерађена 1940. и 1949.), комична опера "Сељаци" (према Веселиновићевом Ђиду, 1952.) и последња опера "Отаџбина" (према Војновићевом спеву Смрт мајке Југовића). Умро је 1. октобра 1970. у Београду.