Данил Константин, рођен је 1798 или 1802. у Лугошу, Банат (данас Румунија). Сликар, иконограф и портретиста 13-25/5 1873, Велики Бечкерек).
По његовом причању он је 1812-1816 радио у темишварском атељеју тада најугледнијег српског сликара Арсе Теодоровића, али га је стари мајстор истјерао из љубоморе, видјевши велику даровитост и нагло напредовање свога ученика. Данил међутим није тада напустио Темишвар, већ је ступио у радионицу једнога од тројице бечких академских сликара, који су у то вријеме стално живјели у банатској пријестолници. Почетком двадесетих година Данилу се губи траг. Може бити да је већ и тада отишао на краће вријеме у Беч и Минхен, а углавном бит ће да је путовао по Банату и Ердељу, као многи "путујући сликари" у то доба, и издржавао се портретисањем по имућнијим грађанским домовима и по племићким "куријама". За један такав портрет плаћао се тада један дукат, т. ј. 5 форинти у сребру. 1827 бавио се истим послом у Великом Бечкереку, те сликајући портрет тадашњег бечкеречког подначелника Стјепана Карацсонy-а, богатог властелина, каснијег торонталског великог жупана и грофа, упознао се у његовој кући са Софијом Делy, дјевојком из једне осиромашјеле маџарске племићске породице, и вјенчао се с њоме 27/2 исте године у католичкој цркви.
1828 панчевачки прота Арсеновић, приликом једног похода у Алибунару, видио је у кући граничарског капетана Кљуновића изврсне портрете истог капетана и његове жене, те одмах понудио Данилу да изради иконостас нове Српске православне цркве, до тада највеће и најљепше у онамошњем Српству. Уговор је склопљен са црквеном општином 26/5 1829, Данил се преселио у Панчево, прионуо је на проучавање Св. Писма и на студирање и скицирање нацрта за поједине иконе. 1833 Данил завршио је панчевачки иконостас. За тај свој први велики рад примио је од општине 4.000 форинти у сребру. У то вријеме је насликао у Панчеву још око 20 портрета и икона, само за властелине Јагодице око 10 портрета, од којих су 4 на имању у Канаку, а остали у дворцу добра Крњаче, у Румунији, на нашој граници. Тим радом у Панчеву Данил је себи оставарио репутацију најбољег мајстора, а и материјално се обезбиједио за цио живот. Стога је он остао до смрти пријатељски и захвално-привржен проти Арсеновићу, који се, уз Данила, и сам развио у умјетника.
1833 позвала је Данила православна румуњска општина Уздин у Банату, да јој украси цркву. 1836 је довршио и њу, и то олтар у минијатурном размјеру, а плафон у монументалном великом стилу. 1836 расписала је српска црквена општина у Темишвару натјечај за израду иконостаса, и изабрала Данила. Карактеристично је, да је Данил понуду потписао као "мјештанин". Тај иконостас завршио је новембра 1843. За све вријеме рада у Темишвару Данил је био средиште нарочите пажње, чак и са стране њемачког грађанства. Млади маџарски племић, потоњи министар, Горове, враћајући се са студија из, Француске и Италије, молио га је, да га прими у свом атељеју и о тој посјети написао је у Коссутховом органу (Пести Хирлап бр. 45.377 од 1841), одушевљен чланак, приказујући га као човјека између 30 и 40 година.
Њемачке новине Темесварер Њоцхенблатт неколико пута свраћале су пажњу на "умјетников гениј", сматрајући ту цркву најљепшом у цијелој Угарској са свим њеним провинцијама. Од 1843 до 1852 боравио је већином у својој кући, у Бечкереку, сликајући портрете, а и по који жанр и натуре морте (мртву природу). За тих 10 година, он је, по писању споменутог њемачког листа, два пута, 1846 и 1851, путовао у Италију, ради студија. Исто то тврди и темишварски лист Еупхросине (бр. 5). Аугуста 1852 преселио се у банатско село Добрицу, да наслика иконостас српске православне цркве. За вријеме трогодишњег рада ту помагао му је учитељ Лазар Николић који је послије и сам сликао и који се прославио особито као пијететни биограф свога учитеља,
Најзамашнији, најзрелији и посљедњи Данилов иконографски посао је српска православна црква у банатском селу Јарковцу. Већ потпуно учвршћене репутације Данил добија од Јарковчана пуну слободу, те овај пространи иконостас сличи више на огромну стијену једне галерије, но на конвенционалне иконостасе прекосавских храмова. Икона у свему има 17, двије у столовима, а 15 на иконостасу. У једноставно на зид причвршћеним, некитњастим оквирима, без ауреоле око главе, ове велике слике, успркос његовој псеудокласичној и бидермајерској манири и слаткости, чине свечан, монументалан утисак. Слике су добро очуване, пред рат их је пажљиво очистио сликар Ст. Алексић. За слику Светог Саве у владичанском столу Данил је употријебио портрет свога добротвора, проте Арсеновића, и ни у једној композицији нема иначе код нас уобичајено, подражавање и копирање с талијанских узора. Има само сличности, у схваћању и груписању, с осталим његовим иконостасима, али овдје је, изван сумње, Данил најоригиналнији и најсталоженији. Послије Јарковца радио је само још по коју појединачну икону, као Христа на Маслиновој Гори у евангеличкој цркви у Ковачици, у Банату. Отада није се много кретао из Бечкерека и сликао је по наруџби, уз велике цијене, већином портрете и по гдјекоји жанр.
У грађанству је Данил уживао велики углед и глас веома образована и одгојена, а и доста богата човјека. Дјеце није имао.
Био је омален, погурен и кратковидан, понашања и спољашности врло скромне, али иначе духовит и гостољубив. Кућу је држао скоро раскошно. Говорио је и писао њемачки, али је са Србима општио српски. Сигурно је, да редовно академски није био школован, то се и осјећа по неким погрешкама у цртежу и компоновању, али опет с друге стране самим талентом не би могао достигнути оно мајсторство колорисања. Он је уопште употребљавао веома њежне, т. зв. посне боје, али и поред тога истовремено примјењивао је три разна начина. Тако се он не може одређено ни сврстати у једну школу. На њему се осјећају истодобно разни утјецаји, и млетачки и холандски и бечко-бидермајерски и псеудокласични. Али по слаткости, која је понекад прелазила у слађуњавост, по потпуном одсуству мушке опорости и херојскога замаха, он је син свога времена. Иначе, и у својој паланачкој повучености Данил је пратио развој свјетске умјетности и духовнога превирања. Није излагао ни у Пешти] ни у Бечу никада, тек пред смрт је сликао једну повелику Св. Тројицу за бечку свјетску изложбу, али смрт га је спријечила да је и доврши.
Данил је био доста пао у заборав. Његову смрт новине нису објавиле, а гроб му је готово изгубљен. Тако су многи његови портрети забачени, заборављени, рашћердани и упропашћени. Што је спашено, највише се има захвалити биографу Л. Николићу и његовом сину Др. Вл. Николићу који је пронашао и његову фотографију, по којој је наручио познати, лијепи портрет Данила од Уроша Предића и поклонио га Народном Музеју. У своје вријеме највише је учинио за Данила Ј. Вујић, који је сакупио око 25 његових слика. Уопште, у нашој земљи, које у јавним збиркама које у приватном посједу, постоји још око 70 његових радова, осим цркава. Нажалост, и послије ослобођења 1918 г., доста је одвучено у иностранство. 1924 помоћу Ј. Вујића, Народног Музеја и Др. М. Шевића Умјетничко Одјељење приредило је једну малу изложбу од 25 Данилових слика, с једним предавањем. Тим поводом се много почело опет да говори и пише о томе великом српском умјетнику.
Умро је 13 маја (25. маја по новом) 1873. у Великом Бечкереку.