Петар I Карађорђевић, рођен је 11. јула 1844. у Београду. Краљ Србије од 1903. до 1918. и потом до смрти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца; његова владавина обележена је развојем парламентарне демократије, убрзаним привредним развојем, културним напретком и слободом штампе каква у Србији није постојала ни пре ни после њега. Током владавине "његовог величанства светог старца", како су га називали у Француској, ојачане су политичке и културне везе с јужнословенским народима, а под његовим жезлом Србија је била Пијемонт слободе, идеал уставног уређења и жариште напретка у том делу Европе. После збацивања с престола 1858. његовог оца кнеза Александра Карађорђевића (Карађорђев син), живео је у иностранству и завршио је Војну академију у Сен Сиру и вишу Војну академију у Мецу. Учестовао је као добровољац у Легији странаца у француско-пруском рату 1870. и 1871, кад је за изузетну храброст одликован Орденом Легије части, поставши једини европски владалац који је то одличје заслужио на бојном пољу. Под именом Петар Мркоњић, у босанско-херцеговачком устанку против Турака командовао је 1875. и 1876. једним устаничким одредом. После убиства краља Александра Обреновића, Скупштина Србије га је 15. јуна 1903. изабрала за краља. У народу - који га је најчешће називао чика Пера - је уживао огромно поштовање због изузетног поштења и крајње скромног начина живота. У балканским ратовима је као врховни командант предводио до победе српску војску, а с власти се повукао 1914, у корист сина Александра, који је у његово име владао као регент. У Првом светском рату 1915, са српском војском прошао је голготу током повлачења преко Албаније. Превео је на српски спис "О слободи" енглеског филозофа Џона Стјуарта Мила. Умро 16. августа 1921.