Петар Кочић, рођен 11. фебруара 1877. у селу Стричићи на Змијању између два значајна догађаја у Босни и Херцеговини: народног устанка 1975 - 76., и аустријске окупације Босне и Херцеговине 1878. године. У родном селу је провео детињство где се напајао лепотама природе и одушевљавао причама о хајдуцима и ускоцима. Ти догађаји су оставили снажан утицај на његову личност и књижевно дело.
Прва слова научио је у манастиру Гомионици, а затим се школује у Бања Луци и Сарајеву. У Сарајеву још као ученик долази у сукоб са представницима аустроугарске власти, па прелази на школовање у Београд где је почео да се бави књижевним радом, а затим у Беч где студира славистику и где је написао највећи број својих дела. Радио је у Скопљу, затим у Сарајеву, да би се вратио у Бања Луку где је његов народ проживљавао тешке године живота. Једно време је боравио у Сарајеву где је био политички веома активан, а затим долази у Бања Луку где покреће часопис "Отаџбина" у ком пише текстове. Долази у сукоб са аустро-угарским властима, па је прогањан и затваран због пропагандних летака и текстова. У то време је отпуштан са посла, премештан, осуђиван, прогањан... По доласку из затвора активно се бави политиком и бори се за бољи положај обесправљених сељака. Аустријске власти покрећу против њега судску истрагу и након прогањања и затварања умро је у Београду, у душевној болници, 27. августа 1916.
Написао је:
С планине и испод планине, приповијетке, Сарајево,1902, 1904. и 1905..
Јауци са Змијања, приповијетке, Београд 1910.
Јазавац пред судом, приповијетке, Београд 1904.