Вук Стефановић Караџић - рођен је 7 новембра 1787. у Тршићу, близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убиле. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у Лозници, а касније у самостану у Троноши. Како га у самостану нису учили, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо оболева и одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када Први српски устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењу планова. Започео је свој рад на реформи српског језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. У породици му је остала жива само кћи Мина Караџић. Његова главна дела су: "Почетни уџбеник српског језика" (1814), "Ријечник српског језика" (1818. и 1852), "Нови завјет" (Превод на српски језик, 1847.), "Српске народне приче" (1821, 1853, 1870), "Српско епско пјесништво" (1845)
Умро је у Бечу 7. фебруара 1864. Његове кости пренесене су у Београд 1897. и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.

почетак
назад