Богољуб Јевтић, рођен је 24. децембра 1886. у Крагујевцу, Краљевина Србија. Био је српски дипломата и председник Владе Краљевине Југославије и министар иностраних послова од 20. децембра 1934. до 24. јуна 1935. Завршио је гимназију у свом родном граду, а у Београду 1911. завршио Правни факултет. У Берлину је био слушалац Високе комерцијалне школе. Учествовао је као борац, резервни официр у Балканским ратовима и Првом светоском рату. Радио је као писар у посланству Краљевине Србије у Стокхолму 1917. У Лондону је био постављен за секретара посланства од јула 1918. Био је шеф одсека у одељењу за извршења међународних уговора при Председништву владе од априла 1920. Био је Генерални секретар југословенске делегације у Репарационој комисији у Паризу од децембра 1920.
Радио је као саветник посланства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Паризу и Бриселу од 1924. Затим био постављен за опуномоћенег министра у Тирани од 9. априла 1926. а у Бечу и Будимпешту од 13. јануара 1928. Министар Двора је био од 25. јануара 1929. до 1932. Обављао је посао вршиоца дужности помоћника министара иностраних дела, поред редовних дужности, од 3. фебруара 1929. до 29. октобра 1930. За министра иностраних дела постављен је 2. јула 1932.
На путу за Париз, 9. октобра 1934, краљ Александар је убијен у Марсеју. Као министар иностраних послова, први је пришао издахнулом Краљу. Јевтић, чији се аутомобил налазио иза Краљевог, по пуцњави, пришао је у журби Краљевом аутомобилу, и видео да је Краљ Александар I Карађорђевић изрешетан мецима из револевера великог калибра био у моменту мртав. Смрт краља Александра одмах је идеологизована. У складу са његовом југословенском идеологијом, избачено је да су му последње речи биле: "Чувајте ми Југославију." Са тим насловима појавила се Политика, 10. октобра; главни наслов у Времену био је "Од данас за сваког Југословена постоји само један поздрав - Чувајте Југославију." Те две речи, као Краљев идејни тестамент избацио је управо он.
Вољом Кнеза Павла, на чело Владе - задржавши министарство спољних послова - дошао је Богољуб Јевтић - генералски пашеног брата Петра Живковића. Као награду што му се приклонио проглашењем тестамента о намесницима, кнез Павле је Петра Живковића поставио на место министра војске и морнарице. На два места у Влади нашли су се профранцуски дипломата и профранцуски генерал. Кнез Павле је на почетку свог намесништва, у прво време рачунао са Французима као противтежом Италијанима.
Јевтићева влада наступила је са програмом остајања на "бранику народног и државној јединства": "Чувајте Југославију, чувати јединство југословенске нације, то је највећи закон за све и сваког, то је недоступан захтев за цело наше поколење, и за будућност. Представљао се као чувар аманет Краља-мученика и фактор измирења.
Владко Мачек, који се одмах по образовању Јевтићеве владе, одлуком Намесништва ослобођен даљег издржавања казне, појавио се као носилац листе удружене опозиције. Кампања за изборе 5. маја 1935. је оболежена паролом "За Опленац или за Јанка Пусту". И поред тешке злоупотребе власт у изборне сврхе, и поред чиновничких гласова обезебеђених јавним гласањем, његова листа добила је око 600.000 гласова више од Мачекове листе.
У Влади генерала Душана Симовића, био је министар саобраћаја од 27. марта 1941. до 9. јануара 1942. Био је министар без портфеља до 2. јануара 1943. и министар шума и руда током јула и августа 1943.
Умро је 1960.