Љубиша Јовановић. Великан наше позоришне сцене рођен је у Шапцу, 1. октобра 1908. Отац Милан, шабачки терзија, умро је јако рано, кад је Љубиша имао само две године. Мајка Јелка је остала удовица у 27. години, са шесторо нејаке деце, али се храбро и пожртвовано борила да их прехрани и изведе на пут.
За време Првог светског рата, пошто је пуком срећом избегла смрт у порти шабачке цркве, породица је била у избеглиштву у Врњачкој бањи. После рата, Љубиша је у Шапцу био предњак Соколског друштва, а мајка је држала дуванџиницу у главној улици.
Живећи у оскудици сваке врсте, Љубиша се разболео од тифуса и једва је прећивео.
По завршетку основне, уписао се у Учитељску школу. Као ђак се није посебно истицао, али је школовање успешно привео крају. Уз активности у Соколу, био је талентовани левокрилни нападач ФК "Мачва".
Од 1925. се укључио у рад Позоришног одсека Шабачке гимназије, али се још увек ломио између глуме и спорта. Његова прва улога био је лик Саве Савића у Нушићевој Протекцији.
Учествовао је и у раду гостујућих дружина и био партнер Добрице Милутиновића, Ћанке Стокић, Михаила Ковачевића и других врсних глумаца.
Чим је, 1927. године, стекао учитељску диплому, запутио се у престони Београд. Успешно је прошао аудицију у Народном позоришту, али младалачке амбиције није остварио, јер је добијао само епизодне улоге. Зато, већ неколико месеци, одлази право у Праг, где похађа часове глуме код познате глумице Ане Суканкове, а потом у Берлин, где је приморан да ради као продавац, плесач, забављач и учитељ српској деци.
Вратио се у Београд 1929. и поново добио ангажман у Народном позоришту. Пар месеци касније, на инсистирање загребачких позоришних зналаца, постао је члан Народног казалишта у Загребу. Овде је брзо напредовао и постао један од првака драмског ансамбла.
Вратио се у Београд 1940. и поново постао члан Народног позоришта.
Наредне године оженио се наочитом и стаситом балерином, Јеврејком Миром Баум-Сањином. Време тешких прогона за време окупације провели су на релацији Загреб (где су им помогли Дејан Дубајић и Вјекослав Афрић) - Сплит - Љубљана (помогли им Бојан Ступица и Отон Жупанчич).
Коначно, 1943. представом Иве Лоле Рибара, Љубиша је ступио у партизанско Казалиште народног ослобођења, где је већ био Вјеко Афрић.
После ослобођења, животни путеви Мире и Љубише су се разишли.
Године 1951. оженио се атрактивном глумицом Соњом Хлебш.
Прешао је у Југословенско драмско позориште 1961.
У Загребу и Београду остварио је на десетине и стотине запажених улога. Играо је у 27 домаћих филмова. Добитник је великог броја награда и признања.
Интуиција и емотивни набој биле су главне покретачке силе његовог сценског наступа. Био је глумац зачуђујуће широког дијапазона - од трагедије до комедије, професионалац од главе до пете. Био је од оних глумаца који и стасом и гласом испуњавају сцену.
Ван позоришних дасака, красили су га племенитост и боемски живот.
Умро је у Београду, 15. јула 1971. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.