Владимир Јовановић, рођен је у Шапцу 28. септембра 1833. од оца Илије Јовановића, ћурчије и мајке Анђелије која је била ћерка Остоје Спужа, Карађорђевог војводе.
Школовао се у Шапцу, Београду, где је завршио Лицеј, и Немачкој, где је студирао агрономију. Економске науке учио је по познатом професору Вилхелму Рошеру, припаднику немачке историјске школе.
По повратку у Србију 1856. укључује се у либерални круг, коме припадају и Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Јован Белимарковић, Алимпије Васиљевић, Ранко Алимпић и други.
На Светоандрејској скупштини, Јовановић је био помоћник секретара Грујића и Јована Илића. Док су се њих двојица бавили високом политиком, Владимир је радио њихове техничке послове.
По повратку Обреновића, Владимир је постао секретар Министарства финансија и, затим, уредник званичних Српских новина. Либералима је сметао Милошев патријархални начин владања, али су веровали у наследника, кнеза Михаила. Ипак, Јовановића ускоро књаз Милош протерује из земље. Пошто је Коџа Милош умро, Владимир се крајем 1860. враћа у Србију и опет улази у политику. Формирао је лист Народна скупштина, који је убрзо угушен.
Због сукоба са Турцима око градова 1862. проводи у Енглеској пола године 1862/63. ради придобијања тамошње публике за српску ствар. По повратку у земљу предаје економске предмете на Великој школи ("политичку економију, финанције и политичку аритметику"). На скупу Друштва српске словесности јануара 1864. дошао је у сукоб са министром Костом Цукићем и остао без катедре, а следеће две године провео је у Швајцарској и још шест углавном у Новом Саду. Тамо се највише бавио новинарством, жестоко критикујући режим кнеза Михаила. Са Светозаром Милетићем уређивао је "Заставу". Током путовања упознао је Гледстона, Мацинија, Херцена, Бакуњина, Кошута и друге славне личности.
Оженио се на св. Јована, јануара 1868. Јеленом (рођ. 1850), ћерком Александре и Максима Маринковића, трговца из Новог Сада. Добио је сина Слободана 3. децембра 1869. а кћерку Правду јуна 1871. године. Ова имена су тада први пут забележена код Срба. Био је то начин да искаже своје либерално опредељење. Слободан Јовановић је био један од најумнијих Срба свога времена и председник Српске краљевске академије.
Један је од оснивача Уједињене омладине српске, удружења основаног ради буђења српске националне идеје. По убиству кнеза Михаила, суђено му је у Пешти за учешће у завери, али је ослобођен услед недостатка доказа. У Омладини око 1870. долази до сукоба између Владимира и Светозара Марковића, тј. либерала и социјалиста, и удружење се гаси.
Враћа се у Србију 1872. покреће лист Будућност и ради послове секретара у више министарстава.
Од средине 1872. са породицом живи у Београду, где 1875. постаје члан Народне скупштине. Априла 1876. постаје министар финансија у влади чији је задатак ослободилачки рат с Турцима. Кредит у иностранству није било могуће добити, па су преостали принудни зајам у земљи и реквизиције. Други рат 1877/78. финансирала је Русија, која је и сама заратила са Турском, па је све ишло много лакше. Губи место министра када предлаже порез на трговце, како би исплатио ратне дугове. Министар је кратко и 1880, а цела либералска влада пада на питању трговинског уговора са Аустроугарском.
Жесток је критичар следеће, напредњачке владе. Узастопно је биран за председника Српског ученог друштва, али није изабран у Академију наука када је формирана 1886. Почасни члан Српске краљевске академије постао је 10. фебруара 1892.
После абдикације краља Милана 1889. дугогодишњи је члан Државног савета. Умро је 3. марта 1922. у Београду, дочекавши свој идеал - уједињено Српство.