Ђорђе Јовановић, рођен је 21. 01. 1861. у Новом Саду.
Најзначајнији београдски вајар, професор Уметничке школе у Београду до Првог светског рата (1905-1914), представник је реализма у српској скулптури. Његова дела: портрети и јавни споменици су коректно и вешто вајани. Посебну склоност је показивао према благој моделацији. Једно од најпознатијих уметничких радова је и скулптура Жртва рата која симболише младост Србије којима је рат прекинуо будућност - живот, а међу којима је био и његов син. Класицистичким распоредом маса он моделује полунаго, лежеће женско тело, остављено на стени. Линија композиције се пење, а потом низ бедро силази. Беживотно тело говори заустављеним покретом. Дело је малог формата, изведено са присустим осећањем бола и ужаса рата.
Стручне критике се рађају и у нашој публицистици као и у иностраној, и сви му признају дар и врхунски домет у уметности. Стил и поступак стварања које је Јовановић прихватио и остао им веран до краја свог живота су академски, класичан, веран природан.
Пошто ово није стручан приказ, већ историски осврт на живот и рад уопште мога деде, то ће бити наведени још неки подаци о њему као уметнику.
Кад се 1892. год. морао вратити у Србију да се прими за наставника у средње школе, добио је место предавача у Београдској реалци. Очекивано је да ће му бити поверено место да предаје цртање, као предмет најближи његовој струци, али се разочарао кад је добио да држи наставу математике. Но, и ово је некако сварио и почео да предаје поверени му предмет. Али кад после неког времена директор додели му да држи часове из ''моралних наука'' Ђорђу је било свега доста, напустио је службу и отишао је за Париз.
Касније се наравно враћа у земљу. 1904. год. учествује на првој југословенској уметничкој изложби, кад бере нове похвале за своја успела остварења. Поред других, Богдан Поповић, у то време врхунски арбитар, пише најбољу оцену о Јовановићевим делима и објављује у ''Српском књижевном гласнику'', што је такође била част и жудња сваког нашег књижевника и уметника из тога, па дуго још и после тога времена.
1905. год. добија дозволу и отвара у Београду Уметничко-занатску школу, чији директор постаје и остаје све до 1921-ве год. Њигови први сарадници у овом послу су, поред других, Марко Мурат и Риста Вукановић, Бетин муж. Од 1921-ве год. па до 1926-те год. кад је пензионисан, Јовановић је на служби у Министарству грађевина као саветник и врхунски стручњак за естетско подизање зграда и улепшавање градова.
Од његових радова поменимо макар неке, монументалније и карактеристичније: споменике Ј. Панчића (1891) налази се у парку преко пута Универзитета у Београду; кнеза Милоша (1898) у Пожаревцу; Косовских јунака (1910) у Крушевцу; Црногорца на стражи (1903) у Париској општини; Бранка Радићевића (1899) у Сремским Карловцима; војводе Мишића (1921); Вука Караџића (1929); војводе Степе Степановића (1930); Јов. Жујевића (1922)...итд.
СКАН је издала ''Збирку уметничких радова академског вајара Ђорђа Јовановића'' 1933. год. Предговор је написао Урош Предић.
Иста установа га је изабрала за свог члана 16. 11. 1920. год. Том приликом председник Академије образлажући зашто је Јовановић изабран казао је и ово:
''Ја ћу завршити споменом једне мале интимне визије г. Јовановића која ме је више но и једно његово дело тронула кад сам је први пут угледао, која ми се у једном тренутку приказује и буди у мени једно сетно осећање. То је онај његов ''Погинули на пољу части'' (Иначе овај рад је познат под називом ''За Отаџбину).
Као што је наш велики уметник Мештровић по моме меродавном мишљењу, самог себе надмашио кад је себе правог открио у кипу своје ''Мајке'', тако је, по мом осећању, наш данашњи друг Јовановић себе најбоље израдио у лику вечног санка свога сина погинулог заиста на пољу части у Француској, за њу, за Србију, за човечанство''.
Имао је могућност да више пута своје радове излаже у Париском салону, где је неколико пута награђиван медаљама од бронзе, од сребра, од злата. Неки од тих радова задржаће му лепу успомену у аналима уметничког живота Француске. Моделишући главу младог јумака, он је длету поверио цео свој родитељски бол за изгубљеним сином.
Овде треба напоменути да му је један син одрастао и школован у Француској до првог светског рата, ступио у француску армију и у њој се храбро борио и 1916.год. погинуо око Вердена, где су изгубили животе и више од 300 000 Француза. А како су се у то време Србија и Француска бориле за исту ствар, то се млади Јовановић на овај начин одужио и својој земљи, баш као што су се у другом светском рату неки наши људи борили у редовима француског покрета отпора.
Умро је 23. 03. 1953. у Београду.
Најзначајнији београдски вајар, професор Уметничке школе у Београду до Првог светског рата (1905-1914), представник је реализма у српској скулптури. Његова дела: портрети и јавни споменици су коректно и вешто вајани. Посебну склоност је показивао према благој моделацији. Једно од најпознатијих уметничких радова је и скулптура Жртва рата која симболише младост Србије којима је рат прекинуо будућност - живот, а међу којима је био и његов син. Класицистичким распоредом маса он моделује полунаго, лежеће женско тело, остављено на стени. Линија композиције се пење, а потом низ бедро силази. Беживотно тело говори заустављеним покретом. Дело је малог формата, изведено са присустим осећањем бола и ужаса рата.
Стручне критике се рађају и у нашој публицистици као и у иностраној, и сви му признају дар и врхунски домет у уметности. Стил и поступак стварања које је Јовановић прихватио и остао им веран до краја свог живота су академски, класичан, веран природан.
Пошто ово није стручан приказ, већ историски осврт на живот и рад уопште мога деде, то ће бити наведени још неки подаци о њему као уметнику.
Кад се 1892. год. морао вратити у Србију да се прими за наставника у средње школе, добио је место предавача у Београдској реалци. Очекивано је да ће му бити поверено место да предаје цртање, као предмет најближи његовој струци, али се разочарао кад је добио да држи наставу математике. Но, и ово је некако сварио и почео да предаје поверени му предмет. Али кад после неког времена директор додели му да држи часове из ''моралних наука'' Ђорђу је било свега доста, напустио је службу и отишао је за Париз.
Касније се наравно враћа у земљу. 1904. год. учествује на првој југословенској уметничкој изложби, кад бере нове похвале за своја успела остварења. Поред других, Богдан Поповић, у то време врхунски арбитар, пише најбољу оцену о Јовановићевим делима и објављује у ''Српском књижевном гласнику'', што је такође била част и жудња сваког нашег књижевника и уметника из тога, па дуго још и после тога времена.
1905. год. добија дозволу и отвара у Београду Уметничко-занатску школу, чији директор постаје и остаје све до 1921-ве год. Њигови први сарадници у овом послу су, поред других, Марко Мурат и Риста Вукановић, Бетин муж. Од 1921-ве год. па до 1926-те год. кад је пензионисан, Јовановић је на служби у Министарству грађевина као саветник и врхунски стручњак за естетско подизање зграда и улепшавање градова.
Од његових радова поменимо макар неке, монументалније и карактеристичније: споменике Ј. Панчића (1891) налази се у парку преко пута Универзитета у Београду; кнеза Милоша (1898) у Пожаревцу; Косовских јунака (1910) у Крушевцу; Црногорца на стражи (1903) у Париској општини; Бранка Радићевића (1899) у Сремским Карловцима; војводе Мишића (1921); Вука Караџића (1929); војводе Степе Степановића (1930); Јов. Жујевића (1922)...итд.
СКАН је издала ''Збирку уметничких радова академског вајара Ђорђа Јовановића'' 1933. год. Предговор је написао Урош Предић.
Иста установа га је изабрала за свог члана 16. 11. 1920. год. Том приликом председник Академије образлажући зашто је Јовановић изабран казао је и ово:
''Ја ћу завршити споменом једне мале интимне визије г. Јовановића која ме је више но и једно његово дело тронула кад сам је први пут угледао, која ми се у једном тренутку приказује и буди у мени једно сетно осећање. То је онај његов ''Погинули на пољу части'' (Иначе овај рад је познат под називом ''За Отаџбину).
Као што је наш велики уметник Мештровић по моме меродавном мишљењу, самог себе надмашио кад је себе правог открио у кипу своје ''Мајке'', тако је, по мом осећању, наш данашњи друг Јовановић себе најбоље израдио у лику вечног санка свога сина погинулог заиста на пољу части у Француској, за њу, за Србију, за човечанство''.
Имао је могућност да више пута своје радове излаже у Париском салону, где је неколико пута награђиван медаљама од бронзе, од сребра, од злата. Неки од тих радова задржаће му лепу успомену у аналима уметничког живота Француске. Моделишући главу младог јумака, он је длету поверио цео свој родитељски бол за изгубљеним сином.
Овде треба напоменути да му је један син одрастао и школован у Француској до првог светског рата, ступио у француску армију и у њој се храбро борио и 1916.год. погинуо око Вердена, где су изгубили животе и више од 300 000 Француза. А како су се у то време Србија и Француска бориле за исту ствар, то се млади Јовановић на овај начин одужио и својој земљи, баш као што су се у другом светском рату неки наши људи борили у редовима француског покрета отпора.
Умро је 23. 03. 1953. у Београду.