Ђура Јакшић је рођен 27. јула 1832, као најстарији син у свештеничкој кући у Српској Црњи. Требало је да продужи свештеничку лозу у свом родном месту, али је ипак, после завршене основне школе обрадног карактера у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину, отишао у Темишвар да учи сликање. Уочи 1848. био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данијела, чувеног сликара тог доба. Тамо тражи сопствени уметнички израз и продубљује знање њемачког језика. У богатој библиотеци свог учитеља упознао се са класичним делима европске књижевности, немачке и енглеске у првом реду. У Данијеловој кући поред Јакшића сликара назире се и Јакшић песник, но он је јос увек у убеђењу да је сликарство његова животна стаза. Бурни револуционарни дани 1848. године прекинули су његов успон у сликарству. Тада учествије у борби против мађарских револуционара борећи се у име правде и слободе. У Београду се у недостатку материјалнох средстава прихвата физичког рада. После тога две године проводи у Бечу где се упознаје са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем и гаји према њима дубоко поштовање. Упознаје се дубље са стваралаштвом Гетеа, Шилера, Шекспира и Петефија који је оставио на њега њдубљи утисак. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у 'Сербском летопису' 1853. Из Беча је после краћег боравка у отаџбини, отипао у Минхен на Уметничку академију. Крајем 1855. настанио се у Кикинди и где је живео од сликарског рада. Међутим, пише и песме и штампа их у 'Седмици' са потписом Теорин. 1856. је прешао у Нови Сад и тамо био у друству својих пријатеља из Беча, окупљених око новосадских листова 'Седмица' и 'Дневник'. Почетком 1857. ради као учитељ у забаченим селима источне Србије, Подгорцу и Сумраковцу. Идуце године ради као учитељ цртања у институту за васпитање кћерки обогаћене трговачке буржоазије. У лето 1860. ради као учитељ у Пожаревцу и тамо се жени, после чега иде у Беч. На повратку из Беча провео је извесно време у Новом Саду сликајуци, где је почео да пише и драму. После овога ради у државној служби у Пожаревцу, Крагујевцу, Јагодини, Крагујевачкој Рачи и Сабанти. 1871.године отпуштен је из државне службе и био приморан да слика по целој Србији. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. био је постављен за коректора државне штампарије у Београду. Иако му је живот био нешто подношљивији, Јакшић је још кубурио са материјалним тешкоћама, а уз то је и оболео. Умро је 16. новембра 1878.