Драгутин Илић је српски писац рођен 1858. у Београду. Члан познате књижевничке породице. Бавио се поглавито писањем, као и политиком. Умро 1926.
Дела
После милијон година, 1889, /драма/
Секунд вечности, 1921.
Аутор обимног списатељског опуса у коме преовлађују драме (преко двадесет),
сачинио је прво аутентично НФ дело на српском језику. Иако је и пре
драме После милијон година било српских аутора у чијим се остварењима
јављају извесни елементи научне фантастике (А. Стојковић, С. Милутиновић
Сарајлија, Ј. Суботић), тек је Илићево дело у потпуности жанровски одређено.
Фантастика се јавља и у низу других Илићевих драма, односно романа и
прича, али тамо она има другачији предзнак, јављајући се као фолклорна,
религијска или мистичка. Једино у драми После милијон година постоји
амбиција да се фантастично рационализује, што представља темељно НФ
покриће. Посреди је својеврсна антиутопија чија се радња, како то следи
већ из наслова, збива у далекој будућности. Са попришта еволуције нестало
је хомо сапиенса, односно два последња његова представника, мудри Натан
и његов син Данијел, суочавају се са новим сојем житеља Земље и посетилаца
са Меркура, бићима која припадају својеврсном Духо-свету. Агонална окосница
драме заснована је на разликама између примитивних и еволуираних људи.
Насупрот Натану и Данијелу, припадници Духо-света представљају оличење
супериорног интелекта што је саздао савршено рационалан свет моћне науке
и потпуног благостања, али и остао потпуно лишен емоционалности. Изузетак
у овом погледу нису ни жене: Данијел ће се већ на први поглед заљубити
у прелепу Светлану, али она уопште неће бити у стању да схвати природу
његових осећања, што ће несрећног и безнадежног младића на крају навести
на самоубиство, у чему ће му се придружити и отац. Ово коначно ишчезнуће
хомо сапиенса Илић прихвата као еволуциону нужност вишег реда, али његова
наклоност, разумљиво, остаје на страни Натана и Данијела који дижу руку
на себе управо из моћних емоционалних уверења, потврдивши коначно тиме
своју исконску људскост које су лишени житељи Духо-света. Но, оно што
овај мелодрамски сиже чини унеколико модерним и што оправдава поднаслов
драме – „трагикомедија“ – јесте особен иронијски помак, са елементима
црног хумора (на пример, очевицима самоубиства Натана и Данијела смета
једино то што је оно почињено ножем, па је тако оштећена кожа и осујећено
ваљано препарирање) и гротеске, који се јављају на сециштима два потпуно
различита погледа на свет. Трајна вредност Илићевог дела нипошто није
ограничена само на српску научну фантастику: посреди је једна од првих
аутентичних антиутопијских визија у светским размерама (примера ради,
парадигма овог поџанра, Велсов Времеплов, објављена је тек шест година
касније, 1895), као и једна од првих НФ драма уопште (ако не и прва).
Пред крај списатељске каријере Илић се вратио научној фантастици у кратком
роману Секунд вечности. Овај „источњачки роман“ прича повест злосрећног
индијског принца Пањати-Сахиба који ће на дан венчања доживети сасвим
необично – НФ – искуство. Одлучивши да пре поласка на обред ода последњу
пошту несрећно умрлој драгани Дамјанти, чија је последња жеља била да
се он ожени њеном посестримом Радхом, Пањати-Сахиба силази у девојчину
гробницу, да би се, када после неколико тренутака изиђе из ње, обрео
чак деведесет година у будућности. Иако за овај обрт аутор не даје никакво
НФ објашњење (будући да га на то не обавезује природа дела које не припада
овом жанру), већ га једино користи да би оснажио средишњу замисао романа
да је живот само пуки сан и опсена, посреди је ипак први „хрономоцијски
скок“ у српској научној фантастици.