Јован Илић, рођен је 15. августа 1824. у Реснику код Београда. Гимназију је учио у Крагујевцу, лицеј у Београду, а филозофију у Еперјешу и Бечу. Још као ђак, истакао се у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је Бранка Радичевића, пријатељ Симе Милутиновића Сарајлије, активан је члан као члан напредне омладине, а 1848. са добровољцима Стевана Петровића Книћанина учествовао у борби против Мађара. Члан је Либералне странке, борбен на Светоандрејској скупштини. Био је писар Државног савета (од 1847), коректор Српских новина, професор у Неготину, Шапцу и Београду, члан Великог суда (од 1859), министар правде (1869-1871) и државни саветник (1873-1882).
Објавио је три збирке лирских песама и романтично-идилични спев Пастири. У рукопису је оставио збирку Слијепац.
Прва збирка његових песама испевана је у духу псеудокласичне, поучне и безличне лирике четрдесетих година. У другој збирци се ослобађа ранијих утицаја, прима Вукове идеје и пише сасвим у духу народне песме. Он толико подражава и тон и облик народне песме, да су многе његове песме ушле у народ и тешко их је разликовати од народних. Нарочито је с успехом подражавао босанске севдалинке и дао је целу једну збирку источњачких песама: Дахире. У тим песмама има топлине, искрености и вешто уобличеног источњачког декора, али су данас неразумљиве и неприступачне, посебно због језика (у њима има читавих строфа на турском). Романтично-идилични спев "Пастири" испеван је по једној народној легенди, сасвим у народном духу, просто и неусиљено.
Најбоље је претстављао оне српске романтичарске песнике који су се трудили да у духу и руху народне поезије створе уметничку поезију. Од свих њих коначно је успео само Његош, али се и он ипак одваја од обичних подражавалаца. Он је, сем тога, створио приличан број добрих оријенталских песама. Иако не иде у ред великих песника, један је од оних који су изграђивали наш нови књижевни језик и књижевност на националним основама.
Живећи повучено и скромно, на старински традиционалан начин, у малој кући на Дорћолу, коју је Антун Густав Матош сугестивно описао, Илић је са своја четири сина, створио од свог дома мали књижевни центар у коме су се окупљали најистакнутији представници књижевног, уметничког и позоришног света (Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Антун Густав Матош, Тоша Станковић и др.) ради плодне измене мисли и пријатељског разговора. Умро је 12. марта 1901. у Београду.